Koliko je zaista staro poslednje Panonsko more i kada je voda konačno napustila Panonsku niziju? Da li je reč samo o geološkoj prošlosti koja se meri milionima godina, ili su velike vodene površine na ovom prostoru postojale i u vreme čoveka?
Ovaj tekst prati emisiju LUKA PANONSKOG MORA – Tajna manastira Dombo, koju možete pogledati na našem jutjub kanalu:
U časopisu „Treće oko“, broj 871, od 18. aprila 2023. godine, objavljen je tekst Andrije Lavreka pod naslovom „Panonsko more i Veliki potop“. Autor u njemu dovodi u pitanje uobičajenu predstavu o vremenu nestanka Panonskog mora i pokušava da poveže geologiju Panonskog basena, Đerdapsku klisuru, arheološke ostatke i širom sveta rasprostranjena predanja o velikom potopu.
Posebno je zanimljivo pitanje manastira Dombo. Dombo je ustvar gradina u Rakovcu, kod Beočina, na padinama Fruške Gore. Nalazi se na 120 m nadmorske visine a predanje pamti da je u njegovoj blizini nekad bila luka. Luka na 100 m nadmorske visine može biti samo luka na moru.
Autor zatim pravi mnogo širi iskorak. Od Panonske nizije i Đerdapa prelazi na biblijski potop, „Ep o Gilgamešu“, grčko predanje o Deukalionu, predanja drugih naroda, Titikaku, moguće nagle geološke promene, pa čak i promene Zemljine ose i magnetnih polova. Nisu svi ti delovi teksta istog dokaznog značaja. Neki počivaju na poznatim geografskim i arheološkim činjenicama, dok drugi predstavljaju autorove hipoteze i pokušaje da različite pojave poveže u jedinstvenu sliku.
Za istraživanje koje sprovodimo na kanalu „Troja u Srbiji“, najzanimljivije ostaje osnovno pitanje: postoje li materijalni tragovi koji bi pokazali da je Panonski basen bio zahvaćen velikom vodenom katastrofom znatno kasnije nego što se obično pretpostavlja — i da li je takav događaj mogao ostati u ljudskom sećanju?
U nastavku prenosimo članak Andrije Lavreka.
PANONSKO MORE I VELIKI POTOP
Da li je Panonsko more bilo samo jednom i jedno, ili ih je bilo 2, 4, 8?… • U ovom tekstu se iznose argumenti da je tih „Panonskih mora“ sigurno bilo više
Andrija Lavrek
Pošto ovde nije reč ni o kakvoj beletristici, o Panonskom moru prepisujem osnovne podatke iz zvaničnog izvora, Prosvetine enciklopedije: „Panonsko more, odnosno Panonsko jezero, plavilo je Šumadiju, zap. Srbiju, sev. Bosnu, najveći deo Panonske Hrvatske i niže delove Slovenije, kao i druge niže predele u Panonskoj kotlini na severu, istoku i zapadu, do planinskog oboda koji čine Karpati, Istočni Alpi i dr.; jezero je bilo najveće za vreme pliocenske geološke epohe, i postepeno je oteklo kroz Đerdap krajem pliocena i poč. diluvijuma.“
Pročitavši ovo, zanima nas, naravno, kada je bio pliocen, i evo šta Prosvetina enc. kaže o tome: „Pliocen, najmlađi odeljak tercijarne periode, gornji deo neogena; na kopnu živeli mastodonti, rinocerosi, dinoterijumi i drugo.“ Pod tercijar čitamo: „vremenski odeljak razvića u istorije Zemljine kore iz novoga doba (ili kenozoika); deli se na paleogen (…) i neogen, u kome se izdvajaju miocen i pliocen“. U celom enc. članku ni reči o tome kada je tercijar bio. Pod „neogen“ se takođe ne govori o vremenu početka i kraja tog perioda, to nalazimo u drugom članku Prosvetine enciklopedije, „Geološke formacije“, gde se kaže da je neogen počeo pre 35 miliona godina a pliocen unutar njega pre 14 i završio se pre 1 milion godina.
Međutim, drugi zvanični izvor, Enciklopedija Encarta, će nam reći da je pliocen počeo pre oko 6 miliona, a završio se preko oko 1,6 miliona godina. Treći izvor, srpska Vikipedija (a članak Vikipedije se neprestano obnavlja) već se na samom početku tvrdi da je „Panonsko more vodeno prostranstvo koje je postojalo na prostoru Panonske nizije oko 30 miliona godina, a nestalo je pre oko 600.000 godina“. Neki četvrti naučni izvor bi nam sigurno ponudio neke četvrte vremenske okvire postojanja Panonskog mora.
Ovo možemo nazvati nepreciznošću naučnom nepreciznošću i zaključiti da se nikome ne može verovati, ali nauka nije religija sa njenim svetim i neoborivim dogmama — nova naučna istraživanja i saznanja zaista menjaju i sve knjiške i enciklopedijske tekstove.
Oteklo kroz Đerdap
Neobično je, na prvi pogled, kad se u istom članku iznose dve oprečne stvari: da je Panonsko more bilo slatkovodno (potvrde o slatkoj vodi su sedimentni konglomerati, peščari, laporci i krečnjaci, u kojima su nađeni slatkovodni fosili školjka kongerija itd.) i da je bilo slano („period pre oko 11–8 miliona godina karakteriše i značajan gubitak saliniteta“ itd., što će reći da je pre tog perioda bilo slano). Ali Panonsko more je zaista moglo biti u jednom vremenu slatkovodno (ako mu je voda bila poreklom iz glečera), a u drugom slano, a u ovom članku će biti dokazano da je ono često bilo slano.
Ovde nećemo insistirati na pitanju (jer samo ćemo ga spomenuti) da li je Panonsko more, osim kroz Đerdapsku klisuru, moglo oteći još nekuda. Očigledno, moglo je oteći kroz udoline između planina u (današnjoj) južnoj Hrvatskoj, i bosanskih i crnogorskih planina. Ali očigledno je i to da je taj teren uopšte uzev mnogo viši. Novi Sad se, npr. nalazi na izrazito maloj nadmorskoj visini — svega 80–90 metara; samo korito Dunava ovde je na nekih 75 m nadmorske visine. Zagreb, koji se nalazi na krajnjem zapadu Panonske nizije, je na zvaničnih 158 m nadmorske visine, tako da je jasno da se Nizija zaista najniže prema istoku, i da voda iz Panonskog mora mora oteći Dunavom kroz Đerdap, za šta joj je potrebno mnogo vremena.
Dakle, Panonsko more je oteklo kroz Đerdapsku klisuru pre 1,6 miliona, ili milion godina, ili samo 600.000 godina, i otada ga više nema. A šta je sa Velikim potopom? Ako se Veliki potop zaista desio, onda bi Panonska nizija morala i tada biti ispunjena vodom, kojoj je takođe bilo potrebno mnogo vremena da oteče, tj. i tada je ovde postojalo Panonsko more. A da se Veliki potop zaista desio, i to pre mnogo manje od milion godina, tvrdi ne samo Biblija.
Starozavetni biblijski tekstovi (Prva knjiga Mojsijeva) koji govore o Velikom potopu zapisani su između 8. i 6. veka pre naše ere u starom Izraelu. Izračunato je (i to u dan tačno! v. „Biblijski priručnik: arheološki, geografski i istorijski pojmova“ a 2 toma Pavla Borovića) da je Veliki potop počeo 17. 02. 1656. od Stvaranja sveta. Noje i njegovi su preživeli u kovčegu/arci/brodu još 9. 02. 1656. a izišli su tek 27. 02. 1657. od Stvaranja sveta, jer je potop u celini trajao 370 dana. Sve bi to bilo lepo kada bi se još Crkva, vernici i svi koji su stvarali ere i kalendare od Stvaranja sveta složili pre koliko vremena tačno je bio taj prvi dan sveta.
Jedni su izračunali da je od Stvaranja sveta do Hristovog rođenja prošlo oko 4000 godina, a drugi — 6000 ili više. Jedni smatraju da je od Velikog potopa do naših dana prošlo 4400 i nešto godina, drugi iznose veće brojke. Sa svim ovim u vezi, može se reći da je religijsko objašnjenje postanka krajnje neubedljivo. Prema Bibliji (Prva Mojsijeva 6:5 i dalje), Bog je uvideo da je ljudsko nevaljalstvo na zemlji veliko, da su ljudske misli samo zle, pokajao se što je stvorio čoveka i rešio da ih istrebi. Tu se postavljaju dva važna pitanja: 1. šta su Bogu zgrešili biljke i životinje, jer je potop nužno morao da istrebi i njih, i 2. ako je Bog svemoćan, i ako je rešio da istrebi ljude, zašto nije to učinio na neki jednostavniji način — mogao je odlučiti da jednostavno nestanu, ili da se pretvore u prah od koga su i stvoreni, i gotovo! Dakle, upravo sa verske tačke gledišta, koja opisuje Boga kao svemoguće biće, izazivanje Velikog potopa bilo je potpuno suvišno.
Mitovi o potopu
Međutim, nisu samo stari Jevreji (tj. Hebreji/Hebri/Sebri/Serbi, kao što sam pokazao u drugim svojim, već objavljenim člancima) pisali o potopu. Nezavisno od njih, pre ili kasnije od njih, pisali su o tome i mnogi drugi narodi. U najkraćem: najstarije priče o potopu potiču iz Mesopotamije, današnjeg Iraka. Sumerska verzija, zapisana u 3 veku pre n. e. i vavilonski „Ep o Gilgamešu“, zapisan 2000. g. pre naše ere, opisuju potop na isti način; tamo Vavilonac Utnapištim izlaže Gilgamešu kako se spasio potopa koji je uništio sve živo, a koji su poslali bogovi (glavni krivac je Enlil, bog vazduha i bure, a kiša je padala 6 dana i 6 noći). U persijskim („serbijskim“, starosrpskim) tekstovima pod naslovom „Vendidad“ (Vendi-Slovendi-Sloveni) čovek koji je preživeo potop zove se „Jima“ (nesumnjivo vremenom izobličeni oblik njegovog pravog imena). U indijskoj priči potop je preživeo „Manu“ (man je prva slovenska reč za čoveka, složenica „čelovek/človek/čovek“ je druga). Kod srednjoameričkih Maja čovek koji je preživeo potop zvao se Tapi. Inke iz Perua, severnoamerički Indijanci, Polinežani, domoroci Australije itd. — svi imaju legende o potopu. Japanci i Kinezi takođe, s tim što po njihovim predanjima voda nije prekrila čitav svet. Kod Kineza je potop poslao bog groma, Lej Gun. Dvoje ljudi koji su preživeli potop prema starim Grcima bili su Devkalion, koga je stvorio Prometej, i njegova žena Pira, ćerka Pandore. Isto kao i judeohrišćanski bog, Zevs se razgnevio na ljude i poslao potop s namerom da ih sve uništi, ali je Prometej naložio Devkalionu da napravi brod/kovčeg u kome je ovaj plovio 9 dana pre nego što se voda povukla dovoljno da se iskrca na planinu Parnas. A zašto se Zevs (tj. Dios, Div) razgnevio? Zato što mu je izvesni Likaon, želeći da ga stavi na probu, servirao pečeno meso vlastitog sina (po drugoj verziji — unuka). Vrhovni je prepoznao ljudsko umesto obećanog životinjskog mesa, pretvorio je Likaona u vuka i, zaključivši da su svi ljudi kao on, rešio da ih sve uništi. A pošto je Srbin — vuk, tj. Likaon=Vukan, vraćamo se na dobro poznatu tvrdnju da su Srbi krivi za sve, pa kako da ne budu i za tako važnu stvar kao što je Veliki potop.
Uopšte uzev, grčke legende govore o katastrofama koje preživljavaju samo pastiri na visokim planinama. Tu, očigledno, ne može biti reč o zemljotresima, erupcijama vulkana, o nekoj opštesvetskoj epidemiji kuge i t. sl. — može biti reči samo o Velikom potopu. Veliki Aristotel je u svojoj „Meteorologiji“ (METEΩROΛΟΓΙΚΩΝ; nažalost, ne postoji prevod ni na srp. ni na ruski; moguće v. na internetu na engl. Aristotle „Meteorologica“) pisao ne samo o poplavama Nila i dr. reka već i, pozivajući se na Platona i druge autore, o cikličnim Velikim poplavama-katastrofama koje, možda, pogađaju svet po završetku „velike godine“, kada zvezde obave pun krug i dođu na svoja mesta (pojava koju mi zovemo precesijom a traje punih 26.000 godina). Sam Platon u delu „Timaj“ kaže tj. prenosi reči egipatskog sveštenika: „…mnogobrojna su uništavanja sustizala ljudski rod na najrazličitije načine i još će ga sustizati; vatrom i vodom ona najveća…“ itd. Herodot samo spominje Devkaliona ali, začudo, ne govori o velikom potopu nigde u svojim knjigama, koje su dobile opšti naslov „Istorija“. Po predanjima američkih Hopi Indijanaca, po kojima je naše čovečanstvo već četvrto po redu, „Prvi svet je uništen za kaznu zbog lošeg ponašanja ljudi ognjem koji je došao i odozgo i odozdo. Drugi svet je propao kada je Zemaljska kugla ispala iz svoje osovine i sve bilo prekriveno ledom. Treći svet — u sveopštem potopu. Naš svet je četvrti i njegova sudbina zavisi od toga hoće li se ljudi ponašati u skladu s planovima Tvorca ili neće“. A po mitovima Maja i Asteka ovo čovečanstvo je čak peto: četvrta epoha se završila velikim potopom u kome su stradali skoro svi ljudi. I po mnogim predanjima naše čovečanstvo će stradati u velikom razornom „pomeranju Zemlje“.
Zaobiđena Afrika
Neobično je to što priče o potopu gotovo da ne postoje kod afričkih naroda. Jedno objašnjenje je — afrički narodi i plemena su svi redom odviše kratkog pamćenja, pa su zaboravili taj davni događaj a, budući nepismeni, nisu ga mogli ni zabeležiti. To je najmanje verovatno: starosedeoci Australije, takođe crnci i relativno primitivan narod, imaju legende o potopu, a zašto ih ne bi imali Afrikanci. Drugo objašnjenje — poslednji potop koji se desio (one pre tog poslednjeg su zaista mogli i zaboraviti), predstavljao je ogroman talas vode koji je Afriku zapljusnuo sa severa. Naravno, sa severa po današnjim shvatanjima, jer, šta je sever i jug, gde istok i zapad — to zavisi od toga kako je položena Zemljina osovina tj. gde su polovi, a sa neke „kosmičke“, univerzalnije tačke gledišta, sever je već bio upravo svugde, pošto je Zemljina osa mnogo puta pomerala. Dakle, ako je talas došao iz pravca Sredozemnog mora, a ne mnogo većeg Tihog ili Atlanskog okeana, onda je sigurno nije potopio mnogo Afrike.
Još jedna dobro poznata priča koja se može odnositi na Veliki potop je priča o Atlantidi. U toj priči, vode je potopila samo jedno veliko ostrvo (ili manji kontinent), ali i u mnogim drugim pričama potop je „lokalizovan“. U persijskoj legendi, odabrani ljudi čak ne moraju da grade brod, čamac, splav ili sanduk, oni se jednostavno sele u deo zemlje kojem potop ne preti. Scenaristi slavnog filma „2012“ očigledno su iščitali sve ove priče, jer su ih kod njih delovi planete nejednako pogođeni potopom — najmanje je pogođena upravo Afrika, koju ljudi preživeli u gigantskim brodopodmornicama zatim i nastanjuju.
Smak — to je to!
U priči o Atlantidi, koju je zapisao (a nesumnjivo i ukrasio nekim detaljima) Platon u delima „Timaj“ i „Kritija“ — ta priča je tada bila stara oko 10.000 godina, što znači da je danas stara oko 12.500 godina — Atlantidu pogađa kamenje koje pada s neba. Opšte prihvaćeno tumačenje je da se radi o meteoritima. Ali uopšte ne mora biti tako. To kamenje je moglo poticati iz nekog udaljenog, možda novoizniklog vulkana: Atlantiđani taj vulkan ranije nisu videli, nisu znali za njega, videli su samo kamenje koje pada sa neba kuda ga je poslala moćna erupcija.
A zašto se probudio stari ili rodio novi vulkan? Pa iz istog razloga zbog koga je u isto vreme bilo i mnogo zemljotresa, oluja, kiša i — velikih pomaka vodenih masa, morske i okeanske vode, koje je prelila sve kontinente. Uzrok svim tim pojavama u isti mah je nagli pomak Zemljine ose, tj. ono što se u „srpskom jeziku zove „Smak sveta“. Kao ne istoričar nego lingvista primećujem da je to upravo najbolji, jedini pravi naziv za data zbivanja. Englesko „The end of the World“ („Kraj sveta“) očigledno je pogrešno, jer nije reč o pravom kraju. Ruski izraz „svetoprestavlenie“ kao da je malo bliži suštini — svet se prestavio, tj. premestio. Ali baš srpski izraz „smak“ ili „pomak“ sveta je ono pravo. Eto, dakle, još jednog argumenta da su Srbi drevni narod i da su, makar i nesvesni toga, upamtili drevne događaje!
Magneti i Zemljina osa
Naučnici, čini se, nerado govore o pomeranju Zemljine osovine i premeštanju geografskih polova. Mnogo milija tema im je „inverzija magnetnih polova“. Tako u jednom ruskom tekstu piše da je u istoriji Zemlje bilo nekoliko stotina inverzija magnetnih polova, i da tu ne postoji nikakva cikličnost, nikakve zakonomernosti. Na primer, pre sto miliona godina polarnost se nije menjala skoro 40 miliona godina. A poslednja inverzija do koje je došlo pre oko 42.000 godina bila je vrlo kratka: polovi su se za svega par stotina godina, tj. vrlo brzo po geološkim merilima, vratili u prethodni položaj. Ali i to je bilo sasvim dovoljno da izazove „oštre promene klime i čitav niz posledica dramatičnih po život na Zemlji“. Međutim, zašto bi inverzija magnetnih polova izazvala promenu klime? Jasno je da smanjenje magnetnog polja oko Zemlje (koje može biti u vezi sa promenom polova) dovodi do toga da na površinu pada više opasnog kosmičkog tj. ultraljubičastog zračenja. Ustanovljeno je da se u tom periodu Australija pretvorila u pustinju, da su izumrle brojne biljne i životinjske vrste, kao i Neandertalci, dok su naši preci homosapiensi (po naučnoj klasifikaciji, naša vrsta se sada zove Homo sapiens sapiens, tj. mi smo „duplomudri“) bili dovoljno pametni da se sklone u pećine i tako prežive. Ali promena u položaju magnetnih polova uopšte ne mora izazvati promenu klime. Ono što sigurno izaziva promenu klime je premeštanje geografskih polova. Na planeti Zemlji je, u naše vreme, u januaru na severnoj polulopti zima, a u julu — leto. Na južnoj polulopti je obrnuto. Zemljina osovina je, uslovno rečeno, na svom gornjem kraju bliže Suncu, a na donjem — dalje od njega. Kada bi se ta osovina „cimnula“ gore ulevo, a dole udesno, godišnja doba bi se promenila: kod nas, u Evropi, Aziji i Sev. Americi bi u januaru bilo leto, a u julu — zima. To podrazumeva da bi se promenio i ciklus poljoprivrednih radova i prinosa. Ali to bi čovečanstvo relativno lako preživelo. Ono što se teže preživljava su druge posledice naglog trzaja, pomaka Zemljine osovine, „smaka sveta“, a to je ono što sam već nabrojao: pucanje Zemljine kore, zemljotresi, vulkanske erupcije, poremećaji u atmosferi sa sigurno višemesečnim olujama i kišama i — ono najgore — izlivanje vodenih masa iz morskih i okeanskih korita i prelivanje kontinenata.
Kad Sunce prestane da se kreće
Vratimo se malo na „inverziju magnetnih polova“. Naučnici kažu da je poslednja takva bila pre 42.000 godina i da su se polovi posle svega par vekova vratili na svoja mesta. Međutim, zar nije očigledno da je pomak magnetnih u vezi s pomakom geografskih polova? A do čega još dovodi takav pomak? Do toga da će Sunce na nebu zastati, ili početi da se kreće u suprotnom smeru. I upravo tu pojavu nam opisuje Biblija, smeštajući događaj uopšte ne u prošlost od 42 nego od svega 4–6 hiljada godina. Reč je, naravno, o odlomku iz „knjige Isusa Navina“, odnosno „Jošue Nunova“ po prevodu V. Daničića (Isus Navin je u prev. Biblije na ukrajinski, kod Hrvata se ta knjiga zove „Jošua“ prema „Josue“ iz Vulgata Latina, i odakle Daničić oblik imena „Jošua Nunov“ — ja stvarno ne znam). U toj knjizi, u glavi 10, „stih“ 13. čitamo: „I stade sunce nasred neba i ne naže k zapadu skoro za ceo dan“. Jedino prirodno objašnjenje za ovo jeste da se Zemljina osovina pokrenula i kretala tako da je sunce, za tačke gledišta zemaljskih posmatrača, nepomično stajalo na nebu.
Naravno, možda je tvorac ovog dela Biblije imao na umu samo to da se Sunce, po naredbi Jošue, zaustavilo. Ali to onda samo pokazuje njegovo nepoznavanje prirodnih zakona jer, ipak se ne okreće Sunce oko Zemlje nego Zemlja oko Sunca, tako da je samo Zemlja mogla zastati odnosno promeniti svoje kretanje.
Pa ipak, pošto Biblija na tom mestu ne opisuje nikakve druge posledice tipa zemljotresa, preostaje nam da zaključimo da je u pitanju samo još jedno preuveličavanje, koje ima za cilj da pokaže kako Bog sluša pripadnike svog „izabranog“ naroda — u ovom slučaju Jošuu Nunova. Ja vidim samo još jedno verodostojno objašnjenje (neverodostojnih je već dato nekoliko: npr. Mars je tada proleteo blizu Zemlje i „poručkao“ joj, tj. poremetio Zemljinu osovinu). Naime, priču o tome kako je Sunce zastalo na nebu pisac biblijske knjige mogao je čuti od nekog drugog naroda, preneti iz davnina, naroda koji je posmatrao kako se uoči potopa Sunce (prividno) zaustavilo na nebu — upravo zato što se tada pomerala Zemljina osovina.
Ovakvih priča-predanja o tome kako se Sunce zaustavilo na nebu ili promenilo smer kretanja, koliko znam, više nema. To i nije ništa čudno: „smak sveta“ se ipak ne događa svakih nekoliko stotina, već nekoliko hiljada ili desetina hiljada godina, sunce na nebu se baš tada teško može videti jer katastrofa izaziva i poremećaje u atmosferi pa je nebo skoro svuda u oblacima, a oni malobrojni koji su i tada posmatrali kretanje sunca mogli su i da ne prežive ceo događaj. Ali onda je tim više čudno kada u staroj beletristici nalazimo na opis upravo takvog događaja. Govorim o romanu ruskog pisca Osipa Ivanoviča Senkovskog, „Fantastična putovanja barona Brambeusa“. Putovanja ima četiri, prva dva su kratka i nimalo fantastična, ali je u četvrtom autor poslao svog junaka u središte Zemlje, gde je dospeo upavši u Etnu, a izleteo je iz Vezuva, i tim je putovanjem Senkovski preduhitrio Žila Verna sa njegovim „Putom u središte Zemlje“ za nekih 40 godina. A u trećem putovanju, „Naučnom putovanju na Medveđe ostrvo“, kome je autor dao i rečiti epigraf-rečenicu Žorža Kivijea „Dokazao sam da su ljudi koji su živeli pre potopa bili mnogo pametniji od današnjih“, autor opisuje drevnu bajkovitu zemlju uništenu Velikim potopom.
Putovanja na Medveđe ostrvo
Medveđe ostrvo zaista postoji, i nalazi se u Severnom ledenom okeanu, nedaleko od obala Sibira. U tim krajevima je pre mnogo hiljada godina, baš kao što piše Senkovski, zaista vladala topla klima, što su pokazali fosili biljaka i životinja, otkriveni u 19–20. veku, koje u hladnoj klimi ne obitavaju. Autor kaže da je baron Brambeus u pećini na Medveđem ostrvu otkrio zapise koji liče na egipatske hijeroglife. Odatle mu ideja za te hijeroglife, to znamo: pretpostavku da neki zapisi na stenama u Sibiru predstavljaju egipatske hijeroglife izneo je još 1730. godine švedski naučnik I. F. Stralenberg. A odakle i Sibiru zapisi nalik egipatskim hijeroglifima? Ili se Stralenberg tu samo pričinilo? Za nas je ovde važan i sledeći odlomak romana:
„A međutim, jedna sasvim nova pojava, koja se odvijala nad našim glavama, ispunila nas je novim strahom. Večeranje smo primetili da sunce nekako suviše dugo ne zalazi; jedni su tvrdili da ono stoji nepomično, drugima se činilo da se okreće oko jedne te iste tačke, a treći su dokazivali da je sunce skrenulo s puta, zaboravilo pravila astronomije i da više ne poštuje džepni kalendar Akademije nauka. Objašnjavali smo to raznim domislima, kad se sunce ujedanput pomaklo i, nalik zvezdi padalici, brzo proletevši ostatak puta, nestalo iza horizonta (…) dugo smo tako ležali ne otvarajući oči, bojeći se da ne oslepimo od tog bleska. Najzad shvatismo da on dolazi od sunca koje je na nepojmljiv način izišlo sa iste one strane gde je nedavno pre toga odjednom i zašlo (…) nismo mogli da se ne dosetimo da nije to sunce koje se tako čudnovato kreće nad nama, već da je Zemljina kugla izgubila svoju ravnotežu, ispala iz starog centra teže pa se sada grčevito cima na svojoj osi“.
Pošto opisa Sunčevog kretanja i uopšte kataklizme u romanu ima mnogo. Odatle, postavlja se pitanje, tom Senkovskom znanja o posledicama pomeranja Zemljine osovine? Ispostavlja se da su ljudi iz 19, 18. i prethodnih vekova znali mnogo više nego što mi danas mislimo. To odlično dokazuje i Brockhaus–Efronova enciklopedija u 84. toma, koja je izlazila u S. Peterburgu 1890–1906, koju se može skinuti sa Interneta i koju sam (odabrane članke) čitao svakodnevno preko 2 godine, otkrivajući njoj zaprepašćujuće podatke koji su u potpunom neskladu sa zvaničnom istorijom koju smo mi učili, a pritom su sasvim verodostojni.
Sam Senkovski (1800–1858) je ipak znao mnogo više od ljudi svog vremena. Iako ruski državljanin, bio je poreklom Poljak, iz drevnog roda Sarbevski — što znači da je zapravo poreklom bio Srbin. Bio je istoričar, orijentalista, egiptolog, arabista, pisac. Pisao je na ruskom, poljskom, francuskom, turskom, persijskom, arapskom i latinskom, a govorio je, između ostalog, još i grčki, italijanski i srpski. Zadužio je rusku nauku donevši i Peterburg neke starorimske spise, a umalo da na isti način osiromaši i Egipat — jednostavno nije mogao da prenese ono što je namerio. Bio je i pronalazač — konstruisao je „orkestrion“, instrument koji je zamenjivao čitav orkestar i na kome je mogla svirati samo njegova supruga, i to samo 2–3 kompozicije. Obogatio se na jedinstven način: kao urednik i izdavač jednog književnog časopisa — verovatno najzanimljivijeg ruskog i svetskog svih vremena. A čitalac ovog članka neka pokuša u Srbiji da kupi književni časopis — ni knjižare ih više ne drže. Dakle, samo o ličnosti i delu ovog Senkovskog-Sarbevskog mogao bi se napisati poduži članak; nesporno je u pitanju ličnost ogromnih znanja, tako da je neka od tih znanja, ona koja sadrže neverovatne informacije, mogao izraziti samo u vidu satirično-fantastične beletristike. Od zanimljivosti sa satiričnog „putovanja na Medveđe ostrvo“ dodajem da se jedan iz drevne zemlje zvao Sabarub i, iako je osnova tog prezimena „srb“ kao i drugog prezimena samog pisca, kod Sarbevskog je Sabarub — negativan lik. A zanimljivo je i to što baš u času potopa bajkovita zemlja vodi rat sa drugom državom, i potopni talas pod pećinu pri vrhu planine, gde su se junaci sklonili, donosi leševe hiljada ratnika, prekinutih u svom plemenitom poslu. Hoće li se Geja jednom tako obračunati i sa ratnicima naše budućnosti — možda ne tako daleke budućnosti?
Luka na obali Panonskog mora?
Ali vratimo se Panonskom moru. Na jednom od ostrva u Panonskom moru, koje je možda nekad bilo potpuno potopljeno, ali se u drugom periodu počelo pomaljati iz vode i dugo predstavljalo upravo ostrvo — na Fruškoj gori, blizu Rakovca (između Novog Sada i Beočina), nalaze se ostaci drevnog rimokatoličkog manastira i opatije Dombo. Opatija se pod imenom Dombo spominje u 13. veku, a postala je tvrđava okružena naseljem u petnaestom. Ali iz pisma cara Justinijana 535. godine se vidi da je još Sirmijuma u njegovo vreme postojao još jedan biskupski centar, i pretpostavlja se da je to bio upravo Dombo. Treba reći i to da se Dombo nalazi ne na mestu za koje se zna da je bilo nastanjeno još od ranog gvozdenog doba, i da je u rimsko vreme ovde sagrađena velika „vila“, čiji se ostaci još uvek dobro vide pored ostataka manastira, iako se razlikuju od njih.
Ono što je za nas u vezi s Panonskim morem važno, jeste predanje da se u neposrednoj blizini manastira Dombo nalazila luka. Postojanje luke se objašnjava pretpostavkom da je tada Dunav bio visok. I ta pretpostavka je očigledno pogrešna. Jer, Dombo se nalazi na vrhu brda, i to ne samo oko kilometar daleko, nego i na više desetina metara iznad nivoa današnjeg Dunava, i reka je tu mogla biti visoka samo ako je i druga obala reke visoka. A na drugoj obali, preko puta Fruške gore, nalazi se ravna Bačka, čija je visina doslovno samo par metara iznad prosečnog vodostaja Dunava, tako da je Novi Sad davno morao biti zaštićen zidanim bedemom, a i s obe strane od njega se kilometrima pruža zemljani zaštitni nasip koji se u Vojvodini i možda i južno zove čudnim imenom „dolma“ (reč je turska, i reč je pre svega o načinu zidanja kuće smenjivanjem greda, zemlje, ćerpiča). Dakle, Dunav jednostavno nije mogao biti visok toliko da bi neposrednoj blizini Domboa bude luka. A onda se sve to može objasniti na dva načina. Ili predanje o luci potpuno izmišljeno i pojavilo se „iz čista mira“, a jasno je da se to ili ne dešava nikad ili barem vrlo retko, ili je voda zaista bila visoko, samo što… Samo što to onda nije bio Dunav nego ostatak Panonskog mora koje se u tom času već poprilično spustilo, tako da je iz njega već „izronio“ najveći deo Fruške gore, i mađarski Meček, i slavonski Papuk i Psunj, i Avala (tu se možemo setiti britanskog ostrva Avalon iz bogatije kralja Artura!) i druge niske planine.
Uostalom, pošto je Srem viši od Banata i Bačke, u vreme tih ostataka Panonskog mora i Srem je već mogao biti na suvom.
U tom slučaju Panonsko more moralo završiti svoje povlačenje mnogo skorije od onih zvaničnih 600.000 godina. Ali zar nisu druge naučne tvrdnje glasile da je to bilo pre 1 milion, i pre 1,4 miliona godina? Što samo po sebi implicira da ni 600.000 godina ne mora biti tačna procena. A kada je postojala luka iz predanja, to se više ne može utvrditi. Samo predanje može biti staro više vekova, iz vremena kada su još postojali ostaci luke. Kamenje (već obrađeno, što je važno) koje je nesumnjivo predstavljalo te ostatke (u blizini su rakovački kamenolomi, tj. mesta za vađenje kvalitetnog kamena ovde postoje takoreći oduvek) je razneto i iskorišćeno, a luka je tu mogla biti pre mnogo hiljada godina, u vreme, kako to istraživač i pronalazač iz Novog Sada Veljko Miljković kaže, „prethodne civilizacije“, odnosno „panonske Atlantide“. Veljkova knjiga s tim naslovom u kojoj se, inače, ova luka ne spominje, već je objavljena, a očekuje se i izlazak zbornika radova sa, između ostalog, radom rumunskih naučnika geologa koji tvrde da se Atlantida nalazila na tlu Srbije.
Dombo i Titikaka — „smešni“ nazivi, ali ozbiljna istorija
Zanimljivo je da nešto sasvim slično nalazimo na drugom kraju sveta, u Peruu. Reč je o ogromnom jezeru Titikaka, veličine 8.300 km kvadratnih, u kome čak ima više ostrva. Blizu obale jezera nalaze se ruševine drevnog grada Tiuanako s lukom — sve od kamena, i sve još dovoljno dobro očuvano. Međutim, samo jezero je danas skoro 20 km daleko od grada i luke i voda je 30 metara niže — dakle, jasno je da se nivo vode u međuvremenu znatno spustio. Samo postojanje i postanak ovog jezera su i dalje misterija, pošto se jezero nalazi na čak 3.800 m nadmorske visine (3.800 i 8.300 su tačne brojke!). Pretpostavlja se da se nivo kopna ovde drastično podigao. Međutim, sami žitelji ovog kraja čuvaju predanja upravo o Velikom potopu i o bogočoveku Virakoči. Inače, zvanična istorija tvrdi da su ruševine grada Tiuanako stare najviše 500 godina, ali profesori Rolf Miler i Artur Poznanski (Univerzitet u La Pazu) su izračunali da je grad izgrađen oko 15.000 godina pre naše ere i da je uništen u prirodnoj katastrofi oko 11.000 godina pre naše ere. Što se reći, pre oko 13.000 godina, što odgovara potopu Atlantide i što je polovina precesije.
Ti datumi se očigledno mogu primeniti i na ostatke luke na Fruškoj gori. Za nas je zabrinjavajuće — ili „uznemiravajuće“, kako se izražavaju savremeni seizmolozi govoreći o pojačanoj geoaktivnosti — to što se jezero Titikaka nalazi na tolikoj visini, što znači da je i poplavni ili „potopski“ talas bio visok preko 3 km. Osim ako se tlo zaista podiglo, u kom slučaju su i Peruanci iz čista mira i puke dosade izmislili svoja predanja o potopu. A to sigurno nisu. Ipak, možemo biti sigurni da „potopski“ talas nije bio i da neće biti u svim delovima sveta iste visine. A kad bi bilo tako, Vojvodinama, prilikom sledećeg potopa, nikako ne bi mogla pomoći Fruška gora sa najvišim vrhom od 539 m, niti Beograđanima Avala sa njenih 511 metara. A mogu li, uopšte, planine pomoći čovečanstvu onako kako je to bilo prilikom prethodnog Velikog potopa?
Pretpostavimo da je tada na Zemlji živelo 8 miliona ljudi, i da je potop preživelo između 1–10%. To bi bilo između 80–800 hiljada. Danas ima 8 milijardi ljudi, a planine se nisu ni umnožile, niti povisile (pre će biti da su se, zbog erozije, za koji metar snizile). Po prostoj analogiji, to znači da će se spasiti između 80 i 800 miliona. Što uopšte nije tako, jer u vreme prethodnog Potopa na svetu nije bilo skladišta raznog oružja niti nuklearnih centrala, koje se sve grade uz reke, mora, jezera (zbog hlađenja reaktora). A katastrofa ne podrazumeva samo Potop, nego i zemljotrese i erupcije vulkana. Što znači da će svet ovog puta biti i kontaminiran radioaktivnošću i da će se šanse onih koji prežive prve dane (nedelje, mesece) katastrofe drastično smanjiti. Možda toliko da opet preživi samo nekoliko desetina ili nekoliko stotina hiljada ljudi.
Zanimljivo je i to da naučnici, objašnjavajući postanak Panonskog mora, jezera Titikaka i dr. nikad — barem ja za to ne znam — nisu uzeli u obzir faktor „Velikog potopa“. Mitovi pa i zapisi brojnih naroda širom sveta za njih ne znače ništa. A Velikim potopima se može objasniti još jedna stvar. Naime, zašto su mora i okeani slani? Zvanično: kiša spira so iz tla na potocima nosi u reke, a rekama u mora i okeane. I to je sasvim verodostojno. Ali kako to može biti stalno u tlu, kako to da nije već odavno sprana? Pa upravo tako što ogromni talasi slane vode periodično preplavljuju kontinente i saliniziraju zemlju. Srećom pa kiše uvek relativno brzo (za nekoliko godina ili par decenija) isperu so i vrate je u mora. Inače, kada bi se so zadržala vekovima i milenijumima — a nema nijedne tvrdnje da je posle potopa zemlja bila veoma dugo slana! — čovečanstvo bi još teže preživelo. Ljudi koji su se popeli na planine zemlju tamo ne mogu obrađivati; preostaje im lov, ribolov i — ljudožderstvo.
Dakle, veliki potopi bi mogli predstavljati još jedan prirodni planetni ciklus — možda takav koji se redovno ponavlja svakih 13 hiljada godina. Dovoljno, dakle, da se civilizacije razviju i nestanu, da budu „počišćene“ sa lica Zemlje. Ovde ipak treba reći da pre nas nije bilo baš ovakve kao što smo mi „civilizacije“: ne metal, nego, recimo, masivni predmeti od porcelana na železnici i drugde ipak će moći, i posle više hiljada godina, da se otkriju po površini Zemlje ako nas u skorije vreme zadesi potop.
I s tim u vezi, preostaju važna pitanja da li će i kada do Velikog potopa opet doći. Sudeći po predanjima koja govore o periodičnosti, o ponavljanju ovog događaja — hoće. A kada — na to je krajem prošlog veka i milenijuma dat odgovor — 2012. godine, koja je dobijena preračunavanjem famozne godine o smaku sveta ili barem nekakvom kraju iz, tobože, Majanskog kalendara. Godina 2012-a je prošla, i nikakav smak sveta nije bilo. Samo, da li su te tvrdnje iz prethodne rečenice zaista tačne? A kako je moguće da jedna od njih nije tačna, to je tema za poseban članak.
Andrija Lavrek