Колико је заиста старо последње Панонско море и када је вода коначно напустила Панонску низију? Да ли је реч само о геолошкој прошлости која се мери милионима година, или су велике водене површине на овом простору постојале и у време човека?
Овај текст прати емисију ЛУКА ПАНОНСКОГ МОРА – Тајна манастира Домбо, коју можете погледати на нашем јутјуб каналу:
У часопису „Треће око“, број 871, од 18. априла 2023. године, објављен је текст Андрије Лаврека под насловом „Панонско море и Велики потоп“. Аутор у њему доводи у питање уобичајену представу о времену нестанка Панонског мора и покушава да повеже геологију Панонског басена, Ђердапску клисуру, археолошке остатке и широм света распрострањена предања о великом потопу.
Посебно је занимљиво питање манастира Домбо. Домбо је уствар градина у Раковцу, код Беочина, на падинама Фрушке Горе. Налази се на 120 м надморске висине а предање памти да је у његовој близини некад била лука. Лука на 100 м надморске висине може бити само лука на мору.
Аутор затим прави много шири искорак. Од Панонске низије и Ђердапа прелази на библијски потоп, „Еп о Гилгамешу“, грчко предање о Деукалиону, предања других народа, Титикаку, могуће нагле геолошке промене, па чак и промене Земљине осе и магнетних полова. Нису сви ти делови текста истог доказног значаја. Неки почивају на познатим географским и археолошким чињеницама, док други представљају ауторове хипотезе и покушаје да различите појаве повеже у јединствену слику.
За истраживање које спроводимо на каналу „Троја у Србији“, најзанимљивије остаје основно питање: постоје ли материјални трагови који би показали да је Панонски басен био захваћен великом воденом катастрофом знатно касније него што се обично претпоставља — и да ли је такав догађај могао остати у људском сећању?
У наставку преносимо чланак Андрије Лаврека.
ПАНОНСКО МОРЕ И ВЕЛИКИ ПОТОП
Да ли је Панонско море било само једном и једно, или их је било 2, 4, 8?… • У овом тексту се износе аргументи да је тих „Панонских мора“ сигурно било више
Андрија Лаврек
Пошто овде није реч ни о каквој белетристици, о Панонском мору преписујем основне податке из званичног извора, Просветине енциклопедије: „Панонско море, односно Панонско језеро, плавило је Шумадију, зап. Србију, сев. Босну, највећи део Панонске Хрватске и ниже делове Словеније, као и друге ниже пределе у Панонској котлини на северу, истоку и западу, до планинског обода који чине Карпати, Источни Алпи и др.; језеро је било највеће за време плиоценске геолошке епохе, и постепено је отекло кроз Ђердап крајем плиоцена и поч. дилувијума.“
Прочитавши ово, занима нас, наравно, када је био плиоцен, и ево шта Просветина енц. каже о томе: „Плиоцен, најмлађи одељак терцијарне периоде, горњи део неогена; на копну живели мастодонти, риноцероси, динотеријуми и друго.“ Под терцијар читамо: „временски одељак развића у историје Земљине коре из новога доба (или кенозоика); дели се на палеоген (…) и неоген, у коме се издвајају миоцен и плиоцен“. У целом енц. чланку ни речи о томе када је терцијар био. Под „неоген“ се такође не говори о времену почетка и краја тог периода, то налазимо у другом чланку Просветине енциклопедије, „Геолошке формације“, где се каже да је неоген почео пре 35 милиона година а плиоцен унутар њега пре 14 и завршио се пре 1 милион година.
Међутим, други званични извор, Енциклопедија Encarta, ће нам рећи да је плиоцен почео пре око 6 милиона, а завршио се преко око 1,6 милиона година. Трећи извор, српска Википедија (а чланак Википедије се непрестано обнавља) већ се на самом почетку тврди да је „Панонско море водено пространство које је постојало на простору Панонске низије око 30 милиона година, а нестало је пре око 600.000 година“. Неки четврти научни извор би нам сигурно понудио неке четврте временске оквире постојања Панонског мора.
Ово можемо назвати непрецизношћу научном непрецизношћу и закључити да се никоме не може веровати, али наука није религија са њеним светим и необоривим догмама — нова научна истраживања и сазнања заиста мењају и све књишке и енциклопедијске текстове.
Отекло кроз Ђердап
Необично је, на први поглед, кад се у истом чланку износе две опречне ствари: да је Панонско море било слатководно (потврде о слаткој води су седиментни конгломерати, пешчари, лапорци и кречњаци, у којима су нађени слатководни фосили шкољка конгерија итд.) и да је било слано („период пре око 11–8 милиона година карактерише и значајан губитак салинитета“ итд., што ће рећи да је пре тог периода било слано). Али Панонско море је заиста могло бити у једном времену слатководно (ако му је вода била пореклом из глечера), а у другом слано, а у овом чланку ће бити доказано да је оно често било слано.
Овде нећемо инсистирати на питању (јер само ћемо га споменути) да ли је Панонско море, осим кроз Ђердапску клисуру, могло отећи још некуда. Очигледно, могло је отећи кроз удолине између планина у (данашњој) јужној Хрватској, и босанских и црногорских планина. Али очигледно је и то да је тај терен уопште узев много виши. Нови Сад се, нпр. налази на изразито малој надморској висини — свега 80–90 метара; само корито Дунава овде је на неких 75 m надморске висине. Загреб, који се налази на крајњем западу Панонске низије, је на званичних 158 m надморске висине, тако да је јасно да се Низија заиста најниже према истоку, и да вода из Панонског мора мора отећи Дунавом кроз Ђердап, за шта јој је потребно много времена.
Дакле, Панонско море је отекло кроз Ђердапску клисуру пре 1,6 милиона, или милион година, или само 600.000 година, и отада га више нема. А шта је са Великим потопом? Ако се Велики потоп заиста десио, онда би Панонска низија морала и тада бити испуњена водом, којој је такође било потребно много времена да отече, тј. и тада је овде постојало Панонско море. А да се Велики потоп заиста десио, и то пре много мање од милион година, тврди не само Библија.
Старозаветни библијски текстови (Прва књига Мојсијева) који говоре о Великом потопу записани су између 8. и 6. века пре наше ере у старом Израелу. Израчунато је (и то у дан тачно! в. „Библијски приручник: археолошки, географски и историјски појмова“ а 2 тома Павла Боровића) да је Велики потоп почео 17. 02. 1656. од Стварања света. Ноје и његови су преживели у ковчегу/арци/броду још 9. 02. 1656. а изишли су тек 27. 02. 1657. од Стварања света, јер је потоп у целини трајао 370 дана. Све би то било лепо када би се још Црква, верници и сви који су стварали ере и календаре од Стварања света сложили пре колико времена тачно је био тај први дан света.
Једни су израчунали да је од Стварања света до Христовог рођења прошло око 4000 година, а други — 6000 или више. Једни сматрају да је од Великог потопа до наших дана прошло 4400 и нешто година, други износе веће бројке. Са свим овим у вези, може се рећи да је религијско објашњење постанка крајње неубедљиво. Према Библији (Прва Мојсијева 6:5 и даље), Бог је увидео да је људско неваљалство на земљи велико, да су људске мисли само зле, покајао се што је створио човека и решио да их истреби. Ту се постављају два важна питања: 1. шта су Богу згрешили биљке и животиње, јер је потоп нужно морао да истреби и њих, и 2. ако је Бог свемоћан, и ако је решио да истреби људе, зашто није то учинио на неки једноставнији начин — могао је одлучити да једноставно нестану, или да се претворе у прах од кога су и створени, и готово! Дакле, управо са верске тачке гледишта, која описује Бога као свемогуће биће, изазивање Великог потопа било је потпуно сувишно.
Митови о потопу
Међутим, нису само стари Јевреји (тј. Хебреји/Hebri/Sebri/Serbi, као што сам показао у другим својим, већ објављеним чланцима) писали о потопу. Независно од њих, пре или касније од њих, писали су о томе и многи други народи. У најкраћем: најстарије приче о потопу потичу из Месопотамије, данашњег Ирака. Сумерска верзија, записана у 3 веку пре н. е. и вавилонски „Еп о Гилгамешу“, записан 2000. г. пре наше ере, описују потоп на исти начин; тамо Вавилонац Утнапиштим излаже Гилгамешу како се спасио потопа који је уништио све живо, а који су послали богови (главни кривац је Енлил, бог ваздуха и буре, а киша је падала 6 дана и 6 ноћи). У персијским („сербијским“, старосрпским) текстовима под насловом „Вендидад“ (Венди-Словенди-Словени) човек који је преживео потоп зове се „Јима“ (несумњиво временом изобличени облик његовог правог имена). У индијској причи потоп је преживео „Ману“ (man је прва словенска реч за човека, сложеница „человек/чловек/човек“ је друга). Код средњоамеричких Маја човек који је преживео потоп звао се Тапи. Инке из Перуа, северноамерички Индијанци, Полинежани, домороци Аустралије итд. — сви имају легенде о потопу. Јапанци и Кинези такође, с тим што по њиховим предањима вода није прекрила читав свет. Код Кинеза је потоп послао бог грома, Леј Гун. Двоје људи који су преживели потоп према старим Грцима били су Девкалион, кога је створио Прометеј, и његова жена Пира, ћерка Пандоре. Исто као и јудеохришћански бог, Зевс се разгневио на људе и послао потоп с намером да их све уништи, али је Прометеј наложио Девкалиону да направи брод/ковчег у коме је овај пловио 9 дана пре него што се вода повукла довољно да се искрца на планину Парнас. А зашто се Зевс (тј. Диос, Див) разгневио? Зато што му је извесни Ликаон, желећи да га стави на пробу, сервирао печено месо властитог сина (по другој верзији — унука). Врховни је препознао људско уместо обећаног животињског меса, претворио је Ликаона у вука и, закључивши да су сви људи као он, решио да их све уништи. А пошто је Србин — вук, тј. Ликаон=Вукан, враћамо се на добро познату тврдњу да су Срби криви за све, па како да не буду и за тако важну ствар као што је Велики потоп.
Уопште узев, грчке легенде говоре о катастрофама које преживљавају само пастири на високим планинама. Ту, очигледно, не може бити реч о земљотресима, ерупцијама вулкана, о некој општесветској епидемији куге и т. сл. — може бити речи само о Великом потопу. Велики Аристотел је у својој „Метеорологији“ (МЕТЕΩРОΛΟΓΙΚΩΝ; нажалост, не постоји превод ни на срп. ни на руски; могуће в. на интернету на енгл. Aristotle „Meteorologica“) писао не само о поплавама Нила и др. река већ и, позивајући се на Платона и друге ауторе, о цикличним Великим поплавама-катастрофама које, можда, погађају свет по завршетку „велике године“, када звезде обаве пун круг и дођу на своја места (појава коју ми зовемо прецесијом а траје пуних 26.000 година). Сам Платон у делу „Тимај“ каже тј. преноси речи египатског свештеника: „…многобројна су уништавања сустизала људски род на најразличитије начине и још ће га сустизати; ватром и водом она највећа…“ итд. Херодот само спомиње Девкалиона али, зачудо, не говори о великом потопу нигде у својим књигама, које су добиле општи наслов „Историја“. По предањима америчких Хопи Индијанаца, по којима је наше човечанство већ четврто по реду, „Први свет је уништен за казну због лошег понашања људи огњем који је дошао и одозго и одоздо. Други свет је пропао када је Земаљска кугла испала из своје осовине и све било прекривено ледом. Трећи свет — у свеопштем потопу. Наш свет је четврти и његова судбина зависи од тога хоће ли се људи понашати у складу с плановима Творца или неће“. А по митовима Маја и Астека ово човечанство је чак пето: четврта епоха се завршила великим потопом у коме су страдали скоро сви људи. И по многим предањима наше човечанство ће страдати у великом разорном „померању Земље“.
Заобиђена Африка
Необично је то што приче о потопу готово да не постоје код афричких народа. Једно објашњење је — афрички народи и племена су сви редом одвише кратког памћења, па су заборавили тај давни догађај а, будући неписмени, нису га могли ни забележити. То је најмање вероватно: староседеоци Аустралије, такође црнци и релативно примитиван народ, имају легенде о потопу, а зашто их не би имали Африканци. Друго објашњење — последњи потоп који се десио (оне пре тог последњег су заиста могли и заборавити), представљао је огроман талас воде који је Африку запљуснуо са севера. Наравно, са севера по данашњим схватањима, јер, шта је север и југ, где исток и запад — то зависи од тога како је положена Земљина осовина тј. где су полови, а са неке „космичке“, универзалније тачке гледишта, север је већ био управо свугде, пошто је Земљина оса много пута померала. Дакле, ако је талас дошао из правца Средоземног мора, а не много већег Тихог или Атланског океана, онда је сигурно није потопио много Африке.
Још једна добро позната прича која се може односити на Велики потоп је прича о Атлантиди. У тој причи, воде је потопила само једно велико острво (или мањи континент), али и у многим другим причама потоп је „локализован“. У персијској легенди, одабрани људи чак не морају да граде брод, чамац, сплав или сандук, они се једноставно селе у део земље којем потоп не прети. Сценаристи славног филма „2012“ очигледно су ишчитали све ове приче, јер су их код њих делови планете неједнако погођени потопом — најмање је погођена управо Африка, коју људи преживели у гигантским бродоподморницама затим и настањују.
Смак — то је то!
У причи о Атлантиди, коју је записао (а несумњиво и украсио неким детаљима) Платон у делима „Тимај“ и „Критија“ — та прича је тада била стара око 10.000 година, што значи да је данас стара око 12.500 година — Атлантиду погађа камење које пада с неба. Опште прихваћено тумачење је да се ради о метеоритима. Али уопште не мора бити тако. То камење је могло потицати из неког удаљеног, можда новоизниклог вулкана: Атлантиђани тај вулкан раније нису видели, нису знали за њега, видели су само камење које пада са неба куда га је послала моћна ерупција.
А зашто се пробудио стари или родио нови вулкан? Па из истог разлога због кога је у исто време било и много земљотреса, олуја, киша и — великих помака водених маса, морске и океанске воде, које је прелила све континенте. Узрок свим тим појавама у исти мах је нагли помак Земљине осе, тј. оно што се у „српском језику зове „Смак света“. Као не историчар него лингвиста примећујем да је то управо најбољи, једини прави назив за дата збивања. Енглеско „The end of the World“ („Крај света“) очигледно је погрешно, јер није реч о правом крају. Руски израз „светопреставление“ као да је мало ближи суштини — свет се преставио, тј. преместио. Али баш српски израз „смак“ или „помак“ света је оно право. Ето, дакле, још једног аргумента да су Срби древни народ и да су, макар и несвесни тога, упамтили древне догађаје!
Магнети и Земљина оса
Научници, чини се, нерадо говоре о померању Земљине осовине и премештању географских полова. Много милија тема им је „инверзија магнетних полова“. Тако у једном руском тексту пише да је у историји Земље било неколико стотина инверзија магнетних полова, и да ту не постоји никаква цикличност, никакве закономерности. На пример, пре сто милиона година поларност се није мењала скоро 40 милиона година. А последња инверзија до које је дошло пре око 42.000 година била је врло кратка: полови су се за свега пар стотина година, тј. врло брзо по геолошким мерилима, вратили у претходни положај. Али и то је било сасвим довољно да изазове „оштре промене климе и читав низ последица драматичних по живот на Земљи“. Међутим, зашто би инверзија магнетних полова изазвала промену климе? Јасно је да смањење магнетног поља око Земље (које може бити у вези са променом полова) доводи до тога да на површину пада више опасног космичког тј. ултраљубичастог зрачења. Установљено је да се у том периоду Аустралија претворила у пустињу, да су изумрле бројне биљне и животињске врсте, као и Неандерталци, док су наши преци хомосапиенси (по научној класификацији, наша врста се сада зове Homo sapiens sapiens, тј. ми смо „дупломудри“) били довољно паметни да се склоне у пећине и тако преживе. Али промена у положају магнетних полова уопште не мора изазвати промену климе. Оно што сигурно изазива промену климе је премештање географских полова. На планети Земљи је, у наше време, у јануару на северној полулопти зима, а у јулу — лето. На јужној полулопти је обрнуто. Земљина осовина је, условно речено, на свом горњем крају ближе Сунцу, а на доњем — даље од њега. Када би се та осовина „цимнула“ горе улево, а доле удесно, годишња доба би се променила: код нас, у Европи, Азији и Сев. Америци би у јануару било лето, а у јулу — зима. То подразумева да би се променио и циклус пољопривредних радова и приноса. Али то би човечанство релативно лако преживело. Оно што се теже преживљава су друге последице наглог трзаја, помака Земљине осовине, „смака света“, а то је оно што сам већ набројао: пуцање Земљине коре, земљотреси, вулканске ерупције, поремећаји у атмосфери са сигурно вишемесечним олујама и кишама и — оно најгоре — изливање водених маса из морских и океанских корита и преливање континената.
Кад Сунце престане да се креће
Вратимо се мало на „инверзију магнетних полова“. Научници кажу да је последња таква била пре 42.000 година и да су се полови после свега пар векова вратили на своја места. Међутим, зар није очигледно да је помак магнетних у вези с помаком географских полова? А до чега још доводи такав помак? До тога да ће Сунце на небу застати, или почети да се креће у супротном смеру. И управо ту појаву нам описује Библија, смештајући догађај уопште не у прошлост од 42 него од свега 4–6 хиљада година. Реч је, наравно, о одломку из „књиге Исуса Навина“, односно „Јошуе Нунова“ по преводу В. Даничића (Исус Навин је у прев. Библије на украјински, код Hrvata се та књига зове „Jošua“ према „Josue“ из Vulgata Latina, и одакле Даничић облик имена „Јошуа Нунов“ — ја стварно не знам). У тој књизи, у глави 10, „стих“ 13. читамо: „И стаде сунце насред неба и не наже к западу скоро за цео дан“. Једино природно објашњење за ово јесте да се Земљина осовина покренула и кретала тако да је сунце, за тачке гледишта земаљских посматрача, непомично стајало на небу.
Наравно, можда је творац овог дела Библије имао на уму само то да се Сунце, по наредби Јошуе, зауставило. Али то онда само показује његово непознавање природних закона јер, ипак се не окреће Сунце око Земље него Земља око Сунца, тако да је само Земља могла застати односно променити своје кретање.
Па ипак, пошто Библија на том месту не описује никакве друге последице типа земљотреса, преостаје нам да закључимо да је у питању само још једно преувеличавање, које има за циљ да покаже како Бог слуша припаднике свог „изабраног“ народа — у овом случају Јошуу Нунова. Ја видим само још једно веродостојно објашњење (неверодостојних је већ дато неколико: нпр. Марс је тада пролетео близу Земље и „поручкао“ јој, тј. пореметио Земљину осовину). Наиме, причу о томе како је Сунце застало на небу писац библијске књиге могао је чути од неког другог народа, пренети из давнина, народа који је посматрао како се уочи потопа Сунце (привидно) зауставило на небу — управо зато што се тада померала Земљина осовина.
Оваквих прича-предања о томе како се Сунце зауставило на небу или променило смер кретања, колико знам, више нема. То и није ништа чудно: „смак света“ се ипак не догађа сваких неколико стотина, већ неколико хиљада или десетина хиљада година, сунце на небу се баш тада тешко може видети јер катастрофа изазива и поремећаје у атмосфери па је небо скоро свуда у облацима, а они малобројни који су и тада посматрали кретање сунца могли су и да не преживе цео догађај. Али онда је тим више чудно када у старој белетристици налазимо на опис управо таквог догађаја. Говорим о роману руског писца Осипа Ивановича Сенковског, „Фантастична путовања барона Брамбеуса“. Путовања има четири, прва два су кратка и нимало фантастична, али је у четвртом аутор послао свог јунака у средиште Земље, где је доспео упавши у Етну, а излетео је из Везува, и тим је путовањем Сенковски предухитрио Жила Верна са његовим „Путом у средиште Земље“ за неких 40 година. А у трећем путовању, „Научном путовању на Медвеђе острво“, коме је аутор дао и речити епиграф-реченицу Жоржа Кивијеа „Доказао сам да су људи који су живели пре потопа били много паметнији од данашњих“, аутор описује древну бајковиту земљу уништену Великим потопом.
Путовања на Медвеђе острво
Медвеђе острво заиста постоји, и налази се у Северном леденом океану, недалеко од обала Сибира. У тим крајевима је пре много хиљада година, баш као што пише Сенковски, заиста владала топла клима, што су показали фосили биљака и животиња, откривени у 19–20. веку, које у хладној клими не обитавају. Аутор каже да је барон Брамбеус у пећини на Медвеђем острву открио записе који личе на египатске хијероглифе. Одатле му идеја за те хијероглифе, то знамо: претпоставку да неки записи на стенама у Сибиру представљају египатске хијероглифе изнео је још 1730. године шведски научник I. F. Stralenberg. А одакле и Сибиру записи налик египатским хијероглифима? Или се Stralenberg ту само причинило? За нас је овде важан и следећи одломак романа:
„А међутим, једна сасвим нова појава, која се одвијала над нашим главама, испунила нас је новим страхом. Вечерање смо приметили да сунце некако сувише дуго не залази; једни су тврдили да оно стоји непомично, другима се чинило да се окреће око једне те исте тачке, а трећи су доказивали да је сунце скренуло с пута, заборавило правила астрономије и да више не поштује џепни календар Академије наука. Објашњавали смо то разним домислима, кад се сунце уједанпут помакло и, налик звезди падалици, брзо пролетевши остатак пута, нестало иза хоризонта (…) дуго смо тако лежали не отварајући очи, бојећи се да не ослепимо од тог блеска. Најзад схватисмо да он долази од сунца које је на непојмљив начин изишло са исте оне стране где је недавно пре тога одједном и зашло (…) нисмо могли да се не досетимо да није то сунце које се тако чудновато креће над нама, већ да је Земљина кугла изгубила своју равнотежу, испала из старог центра теже па се сада грчевито цима на својој оси“.
Пошто описа Сунчевог кретања и уопште катаклизме у роману има много. Одатле, поставља се питање, том Сенковском знања о последицама померања Земљине осовине? Испоставља се да су људи из 19, 18. и претходних векова знали много више него што ми данас мислимо. То одлично доказује и Brockhaus–Efronova енциклопедија у 84. тома, која је излазила у S. Peterburgu 1890–1906, коју се може скинути са Интернета и коју сам (одабране чланке) читао свакодневно преко 2 године, откривајући њој запрепашћујуће податке који су у потпуном нескладу са званичном историјом коју смо ми учили, а притом су сасвим веродостојни.
Сам Сенковски (1800–1858) је ипак знао много више од људи свог времена. Иако руски држављанин, био је пореклом Пољак, из древног рода Сарбевски — што значи да је заправо пореклом био Србин. Био је историчар, оријенталиста, египтолог, арабиста, писац. Писао је на руском, пољском, француском, турском, персијском, арапском и латинском, а говорио је, између осталог, још и грчки, италијански и српски. Задужио је руску науку доневши и Петербург неке староримске списе, а умало да на исти начин осиромаши и Египат — једноставно није могао да пренесе оно што је намерио. Био је и проналазач — конструисао је „оркестрион“, инструмент који је замењивао читав оркестар и на коме је могла свирати само његова супруга, и то само 2–3 композиције. Обогатио се на јединствен начин: као уредник и издавач једног књижевног часописа — вероватно најзанимљивијег руског и светског свих времена. А читалац овог чланка нека покуша у Србији да купи књижевни часопис — ни књижаре их више не држе. Дакле, само о личности и делу овог Сенковског-Сарбевског могао би се написати подужи чланак; неспорно је у питању личност огромних знања, тако да је нека од тих знања, она која садрже невероватне информације, могао изразити само у виду сатирично-фантастичне белетристике. Од занимљивости са сатиричног „путовања на Медвеђе острво“ додајем да се један из древне земље звао Sabarub и, иако је основа тог презимена „srb“ као и другог презимена самог писца, код Sarbevskog је Sabarub — негативан лик. А занимљиво је и то што баш у часу потопа бајковита земља води рат са другом државом, и потопни талас под пећину при врху планине, где су се јунаци склонили, доноси лешеве хиљада ратника, прекинутих у свом племенитом послу. Хоће ли се Геја једном тако обрачунати и са ратницима наше будућности — можда не тако далеке будућности?
Лука на обали Панонског мора?
Али вратимо се Панонском мору. На једном од острва у Панонском мору, које је можда некад било потпуно потопљено, али се у другом периоду почело помаљати из воде и дуго представљало управо острво — на Фрушкој гори, близу Раковца (између Новог Сада и Беочина), налазе се остаци древног римокатоличког манастира и опатије Домбо. Опатија се под именом Домбо спомиње у 13. веку, а постала је тврђава окружена насељем у петнаестом. Али из писма цара Јустинијана 535. године се види да је још Sirmijuma у његово време постојао још један бискупски центар, и претпоставља се да је то био управо Домбо. Треба рећи и то да се Домбо налази не на месту за које се зна да је било настањено још од раног гвозденог доба, и да је у римско време овде саграђена велика „вила“, чији се остаци још увек добро виде поред остатака манастира, иако се разликују од њих.
Оно што је за нас у вези с Панонским морем важно, јесте предање да се у непосредној близини манастира Домбо налазила лука. Постојање луке се објашњава претпоставком да је тада Дунав био висок. И та претпоставка је очигледно погрешна. Јер, Домбо се налази на врху брда, и то не само око километар далеко, него и на више десетина метара изнад нивоа данашњег Дунава, и река је ту могла бити висока само ако је и друга обала реке висока. А на другој обали, преко пута Фрушке горе, налази се равна Бачка, чија је висина дословно само пар метара изнад просечног водостаја Дунава, тако да је Нови Сад давно морао бити заштићен зиданим бедемом, а и с обе стране од њега се километрима пружа земљани заштитни насип који се у Војводини и можда и јужно зове чудним именом „долма“ (реч је турска, и реч је пре свега о начину зидања куће смењивањем греда, земље, ћерпича). Дакле, Дунав једноставно није могао бити висок толико да би непосредној близини Домбоа буде лука. А онда се све то може објаснити на два начина. Или предање о луци потпуно измишљено и појавило се „из чиста мира“, а јасно је да се то или не дешава никад или барем врло ретко, или је вода заиста била високо, само што… Само што то онда није био Дунав него остатак Панонског мора које се у том часу већ поприлично спустило, тако да је из њега већ „изронио“ највећи део Фрушке горе, и мађарски Мечек, и славонски Папук и Псуњ, и Авала (ту се можемо сетити британског острва Авалон из богатије краља Артура!) и друге ниске планине.
Уосталом, пошто је Срем виши од Баната и Бачке, у време тих остатака Панонског мора и Срем је већ могао бити на сувом.
У том случају Панонско море морало завршити своје повлачење много скорије од оних званичних 600.000 година. Али зар нису друге научне тврдње гласиле да је то било пре 1 милион, и пре 1,4 милиона година? Што само по себи имплицира да ни 600.000 година не мора бити тачна процена. А када је постојала лука из предања, то се више не може утврдити. Само предање може бити старо више векова, из времена када су још постојали остаци луке. Камење (већ обрађено, што је важно) које је несумњиво представљало те остатке (у близини су раковачки каменоломи, тј. места за вађење квалитетног камена овде постоје такорећи одувек) је разнето и искоришћено, а лука је ту могла бити пре много хиљада година, у време, како то истраживач и проналазач из Новог Сада Вељко Миљковић каже, „претходне цивилизације“, односно „панонске Атлантиде“. Вељкова књига с тим насловом у којој се, иначе, ова лука не спомиње, већ је објављена, а очекује се и излазак зборника радова са, између осталог, радом румунских научника геолога који тврде да се Атлантида налазила на тлу Србије.
Домбо и Титикака — „смешни“ називи, али озбиљна историја
Занимљиво је да нешто сасвим слично налазимо на другом крају света, у Перуу. Реч је о огромном језеру Титикака, величине 8.300 km квадратних, у коме чак има више острва. Близу обале језера налазе се рушевине древног града Тиуанако с луком — све од камена, и све још довољно добро очувано. Међутим, само језеро је данас скоро 20 km далеко од града и луке и вода је 30 метара ниже — дакле, јасно је да се ниво воде у међувремену знатно спустио. Само постојање и постанак овог језера су и даље мистерија, пошто се језеро налази на чак 3.800 m надморске висине (3.800 и 8.300 су тачне бројке!). Претпоставља се да се ниво копна овде драстично подигао. Међутим, сами житељи овог краја чувају предања управо о Великом потопу и о богочовеку Виракочи. Иначе, званична историја тврди да су рушевине града Тиуанако старе највише 500 година, али професори Rolf Miler и Artur Poznanski (Univerzitet u La Pazu) су израчунали да је град изграђен око 15.000 година пре наше ере и да је уништен у природној катастрофи око 11.000 година пре наше ере. Што се рећи, пре око 13.000 година, што одговара потопу Атлантиде и што је половина прецесије.
Ти датуми се очигледно могу применити и на остатке луке на Фрушкој гори. За нас је забрињавајуће — или „узнемиравајуће“, како се изражавају савремени сеизмолози говорећи о појачаној геоактивности — то што се језеро Титикака налази на толикој висини, што значи да је и поплавни или „потопски“ талас био висок преко 3 km. Осим ако се тло заиста подигло, у ком случају су и Перуанци из чиста мира и пуке досаде измислили своја предања о потопу. А то сигурно нису. Ипак, можемо бити сигурни да „потопски“ талас није био и да неће бити у свим деловима света исте висине. А кад би било тако, Војводинама, приликом следећег потопа, никако не би могла помоћи Фрушка гора са највишим врхом од 539 m, нити Београђанима Авала са њених 511 метара. А могу ли, уопште, планине помоћи човечанству онако како је то било приликом претходног Великог потопа?
Претпоставимо да је тада на Земљи живело 8 милиона људи, и да је потоп преживело између 1–10%. То би било између 80–800 хиљада. Данас има 8 милијарди људи, а планине се нису ни умножиле, нити повисиле (пре ће бити да су се, због ерозије, за који метар снизиле). По простој аналогији, то значи да ће се спасити између 80 и 800 милиона. Што уопште није тако, јер у време претходног Потопа на свету није било складишта разног оружја нити нуклеарних централа, које се све граде уз реке, мора, језера (због хлађења реактора). А катастрофа не подразумева само Потоп, него и земљотресе и ерупције вулкана. Што значи да ће свет овог пута бити и контаминиран радиоактивношћу и да ће се шансе оних који преживе прве дане (недеље, месеце) катастрофе драстично смањити. Можда толико да опет преживи само неколико десетина или неколико стотина хиљада људи.
Занимљиво је и то да научници, објашњавајући постанак Панонског мора, језера Титикака и др. никад — барем ја за то не знам — нису узели у обзир фактор „Великог потопа“. Митови па и записи бројних народа широм света за њих не значе ништа. А Великим потопима се може објаснити још једна ствар. Наиме, зашто су мора и океани слани? Званично: киша спира со из тла на потоцима носи у реке, а рекама у мора и океане. И то је сасвим веродостојно. Али како то може бити стално у тлу, како то да није већ одавно спрана? Па управо тако што огромни таласи слане воде периодично преплављују континенте и салинизирају земљу. Срећом па кише увек релативно брзо (за неколико година или пар деценија) исперу со и врате је у мора. Иначе, када би се со задржала вековима и миленијумима — а нема ниједне тврдње да је после потопа земља била веома дуго слана! — човечанство би још теже преживело. Људи који су се попели на планине земљу тамо не могу обрађивати; преостаје им лов, риболов и — људождерство.
Дакле, велики потопи би могли представљати још један природни планетни циклус — можда такав који се редовно понавља сваких 13 хиљада година. Довољно, дакле, да се цивилизације развију и нестану, да буду „почишћене“ са лица Земље. Овде ипак треба рећи да пре нас није било баш овакве као што смо ми „цивилизације“: не метал, него, рецимо, масивни предмети од порцелана на железници и другде ипак ће моћи, и после више хиљада година, да се открију по површини Земље ако нас у скорије време задеси потоп.
И с тим у вези, преостају важна питања да ли ће и када до Великог потопа опет доћи. Судећи по предањима која говоре о периодичности, о понављању овог догађаја — хоће. А када — на то је крајем прошлог века и миленијума дат одговор — 2012. године, која је добијена прерачунавањем фамозне године о смаку света или барем некаквом крају из, тобоже, Мајанског календара. Година 2012-а је прошла, и никакав смак света није било. Само, да ли су те тврдње из претходне реченице заиста тачне? А како је могуће да једна од њих није тачна, то је тема за посебан чланак.
Андрија Лаврек