Тројанци и Венети су Славонске расе – Пјер Шарл Левек 1783.

Постоје историјске књиге које су занимљиве због онога што у њима пише, али постоје и оне које су занимљиве због питања која су њихови аутори уопште били спремни да поставе. Једна од таквих књига је Историја Русије француског историчара Пјера Шарла Левека (Хистоире де Руссие – Пиерре-Цхарлес Левесqуе). У њој се, на местима која данас могу звучати готово невероватно, отвара питање везе између Словена, Тројанаца и Венета. Левек каже да његово истраживње указује да су Тројанци били Словени, а затим разматра и Хенете, Венете и Венеде који су, према предању које он преноси, после пропасти Троје стигли до Јадранског мора.

Међутим, Левекова тврдња је занимљива управо зато што није заснована само на једној причи о досељавању народа. Он је повезује са језиком. У првом издању своје Историје Русије из 1782. године, када говори о пореклу латинског језика, он чак изричито пише о „Тројанци и Венети, за које овде претпостављам да су словенске расе“, и поставља питање да ли су они могли донети у Италију прве елементе словенског језика. Његов одговор води га још дубље у прошлост: ако су Тројанци и Венети већ били на одређеном степену друштвеног и културног развоја, онда, по његовом расуђивању, не би могли донети само најпримитивније елементе језика.

И управо ту почиње много шира прича. Јер код Левека питање Тројанаца и Венета није изолована историјска занимљивост. Оно је део једне много смелије замисли о старини словенског језика и његовој вези са језицима античког света. Што се дубље улази у његов текст, то постаје јасније да за Левека питање није било само ко су били Тројанци и Венети, већ и колико далеко у прошлост морамо да померимо почетке словенског језика ако прихватимо језичке везе које је он уочавао.

Левекова Историја Русије први пут је објављена 1782. године у пет томова, а за његовог живота доживела је укупно четири издања: прво 1782, друго 1799, треће 1800. и четврто 1812. године. Друго и треће издање већ су била проширена на осам томова, јер су у њих укључена и два тома Левековог дела Историја различитих народа потчињених руској власти, објављеног засебно 1783. године. Четврто издање из 1812. такође је имало осам томова, али под нешто измењеним насловом Хистоире де Руссие ет дес принципалес натионс де л’емпире руссе.

У првом тому Историје Русије, објављеном у Паризу 1782. године, Левек најпре настоји да читаоцу представи најстарију прошлост народа који ће касније бити познати под именом Словена. Његово излагање почиње разматрањем саме старине Словена и питањем зашто се један народ у историјским изворима појављује под различитим именима. Он затим разматра могуће порекло имена „Слави“, источна предања која њихово порекло везују за далеку прошлост, њихово ширење из источних крајева према Европи и различите области у којима их смешта. Посебну пажњу посвећује управо оним везама које ће за нашу тему бити најважније: према једној од претпоставки које наводи, Тројанци су били Словени, док у Хенетима, Венетима или Венедима који су после пропасти Троје стигли до Јадранског мора такође препознаје словенско становништво. Потом прати ширење словенских племена према западу и југу, набраја њихове различите називе и области насељавања, да би се излагање о њиховој најстаријој историји завршило на прагу историје Русије.

И управо на том месту, готово као природан наставак претходног разматрања, Левек прави следећи корак. Ако се старост једног народа не може одредити само према тренутку када се његово име први пут појављује у сачуваним изворима, можда се његова дубока старина може тражити у нечему што је старије од самих историјских имена — у језику. Зато одмах после поглавља Де л’антиqуитé дес Славес следи посебан оглед, чији сам наслов већ открива правац истраживања: „ЕССАИ — Сур лес раппортс де ла Лангуе дес Славес авец целле дес анциенс Хабитантс ду Латиум“, односно „Оглед о односима језика Словена са језиком древних становника Лација“. Левек га отвара веома снажном тврдњом: ако се покаже да словенски језик има заједничко порекло са језиком древних Латина, или чак да су древни Латини своје прве језичке елементе преузели из словенског, онда се, по његовом расуђивању, старост Словена више не може мерити познатим историјским границама.

Упоређивање првог и другог издања (у каснијим издањима садржај одговара другом издању) Левекове Историје Русије показује да је његов „Ессаи сур лес раппортс де ла лангуе дес Славес“ између 1782. и 1812. године знатно прерађен. У првом издању оглед је усмерен пре свега на поређење словенског са латинским језиком и на претпоставку да су Словени, односно сродно становништво, у далекој прошлости учествовали у насељавању Италије. У другом и каснијим издањима Левек изоставља добар део те старе конструкције и текст заснива на ширем поређењу словенског, грчког и латинског, са новим примерима и другачијим распоредом аргумената. Сам аутор изричито потврђује промену, пишући да је оглед из првог издања „рефонду“, односно темељно прерадио. Иако је у суштини његов став остао исти, чак је и проширен са ставом о заједничким основама и паралелном настанку словенског језика  (како га аутор назива) и грчког и латинског, за разлику од поређења само са латинским из првог издања, ипак је поглавље драстично скраћено и добар део аргументације изостављен.

Прво издање из 1782.

Четврто издање из 1812.

У наставку доносимо преведени исечак из поглавља „Оглед о односима језика Словена са језиком древних становника Лација“, објављеног у оригиналном издању на странама 9–12.

Управо смо прошли кроз већину историјских доказа и претпоставки на којима се заснива древност Словена. Али ако се установи да њихов језик има заједничко порекло са језиком древних становника Лација, или боље речено, да древни Латини дугују славонском језику прве елементе свога језика, бићемо уверени да се древност Словена не може проценити, јер она сеже изван свих познатих старина. Истовремено ће се претпоставити да је Лацијум најпре био насељен људима напола дивљим, који су припадали раси Словена, који су и сами још били готово дивљи.

Кад се између латинског и славонског језика не би нашло ништа заједничко осим неких израза који недостају варварском народу, а које он затим позајмљује од просвећеног народа, могло би се веровати да су различити славонски народи који су допринели пропасти Римског царства усвојили те изразе током свог боравка у царству које су пустошили. Али, напротив, латинске речи које данас народи славонског језика употребљавају за изражавање идеја које припадају само просвећеним народима, они су усвојили тек у прилично новија времена; оне се никада не налазе у њиховим старим књигама, дугују их свом саобраћању са странцима, а на њима се чак примећују различите измене које омогућавају да се препозна народ од којег су их примили.

Старе речи које су заједничке обема језицима управо су већином оне првобитне речи које морају постојати код свих народа чим почну да стварају језик. Варварски народ, пошто такве изразе већ има сам по себи, позајмљује их само мали број од просвећеног народа, осим ако не усвоји читав његов језик, као што су освајачи Италије и Галије усвојили латински језик. Зато су језици којима говоре потомци тих освајача готово у потпуности изведени из латинског; чак су и првобитне речи, као што су називи бројева и најчешћих природних појава, изведене из њега; а ако је у њима остало још понеких израза језика освајача, то је зато што два народа који имају честе везе увек позајмљују неке изразе један од другога, а ти изрази су већ били део ниског латинског.

Са славонским језиком није тако. Он у свом развоју нема никакву сагласност са латинским, а оно што има заједничко с њим састоји се од израза које су Славени морали образовати у време када су напустили дивљи живот да би прихватили друштвени живот. Ти изрази припадају детињству језика и морали су бити пронађени још у време када су њихови творци, тек окупљени у једну заједницу, били принуђени да једни другима саопштавају своје потребе.

Пошто су славонски и латински језик, сједињени у свом пореклу, у свом развоју раздвојени, не може се мислити да су Тројанци и Венети, за које ја овде претпостављам да су славонске расе, први донели језик Словена у Италију; и треба тражити неко удаљеније време. Јер људи који би већ били толико напредовали у друштвеном стању као Венети и Тројанци, донели би нешто више од првих елемената језика; и било би зачуђујуће да су Латини сачували само те прве елементе, а изгубили све оно што је припадало усавршеном језику.

Прво издање Историје Русије од Пјера-Шарла Левека можете погледати (и преузети) на следећој адреси:
Хистоире де Руссие: тирéе дес цхрониqуес оригиналес, дес пиèцес аутхентиqуес ет дес меиллеурс хисториенс де ла натион, Волуме 1

Друго издање Историје Русије од Пјера-Шарла Левека можете погледати (и преузети) на следећој адреси:
Хистоире де Руссие: ноувелле едитион

За оне који желе да прочитају и шири наставак Левековог разматрања, у целини доносимо и остатак овог занимљивог поглавља. У њему Левек наставља са поређењем словенских и латинских речи, заменица и глагола, разматра начин на који су, по његовом схватању, настајали први језици, а своје размишљање на крају проширује и на грчки, немачки, персијски и друге језике. Овај део текста је посебно занимљив јер показује колико је далеко Левек био спреман да помери питање старине словенског језика и његовог места у најдубљој прошлости европских народа.

Треба признати да је код древних народа постојало једно веома удаљено раздобље у којем су прве природне потребе и прва запажања до којих су били способни једноставни и незналице људи, међу њима створили почетак језика, који се постепено увећавао са порастом потреба и напретком осећања и знања.

Управо у то време, када је словенски народ, напола дивљи и напола варварски, имао још веома ограничен и несавршен језик, сразмеран малом броју његових потреба и идеја, неки делови тог народа у настајању напустили су област Азије у којој су лутали и преселили се у Италију.

Не кажем да су ти дивљаци кренули из неког краја Азије у Италију најкраћим путем. Тако се не оснивају колоније таквих људи. Људима који не обрађују земљу и живе само од лова и својих стада потребно је велико пространство. Када се неки крај лиши дивљачи или пашњака, они прелазе у други. Народ никада не може бити бројан, јер би се његови припадници међусобно изгладнели. Чим се број становништва повећа, оно се дели и један мали народ се распада на више других малих народа.

Тако су Словени, полазећи из крајева у којима су живели њихови преци, постепено мењали станишта и делили се сразмерно свом порасту, па су после више векова могли стићи у Италију.

Можда ће се помислити да је, пошто им је требало тако много времена да пређу пут од земље свог порекла до места на којем су се коначно настанили, њихов језик током тог раздобља морао знатно да се развије. Таква би помисао била погрешна: језик се увећава само са напретком потреба и идеја, а живот ових људи, који је остајао исти, није пружао много прилике за такав напредак. Они су само морали тражити нова имена за нове предмете који су их снажно погађали или за нове потребе које су осећали.

На крају, биће довољно да се пронађе упадљива сличност између довољно великог броја првобитних израза код Латина и Словена, сличност која се не може приписати случају, да би се закључило да та два народа имају исто порекло.

Добро је приметити да је велики део словенских и латинских речи које ћемо међусобно поредити једносложан, барем у свом корену, што, независно од њиховог значења, показује да су веома старе и првобитне. Јер када људи тек почињу да стварају језик, њихов говорни орган још није увежбан и они не би могли изговарати речи одређене дужине, па се готово читав њихов језик састоји од једносложних речи.

Господин де ла Кондамин нашао је на обалама Амазона народ који је употребљавао једну изузетно дугу реч за број три; због тога њихово рачунање није ишло даље од тог броја. То само доказује да се тај народ дуго времена навикавао да изговара речи неопходне за свакодневну употребу пре него што је био способан да броји до три. То не треба да чуди, јер је знање о бројевима, будући да почива на апстракцијама, код свих народа морало бити откривено веома касно.

Не знам до ког су степена Словени развили ту науку када су се настанили у Италији; али је извесно да су били напреднији од дивљака са обала Амазона и да су бројали најмање до десет. То се лако може доказати сличношћу назива бројева до десет у славонском и латинском језику:

два — два, дуо;
три — три, трес;
шест — цхест, сеx;
седам — сем, септем;
десет — дециат, децем.

Не треба се чудити што се реч цхест код Латина променила у сеx, јер су они, изгубивши глас слова цха из славонског језика, у речима у којима се тај глас налазио морали да га замене другим гласом који му је био донекле сличан.

Француски називи бројева потичу из латинског, а разлика је, чини ми се, код неких француских речи у поређењу са латинским још већа него код истих латинских речи у поређењу са славонским.

У ствари, управо су основна и коренска слова речи она која сведоче о њиховом пореклу, а не њихови наставци или неке варијације које више зависе од изговора и навике него од устројства различитих народа. Тако у француском деуx потиче од дуо, троис од трес, али деуx и троис нису ништа сличнији речима дуо и трес него што су ове последње сличне речима два и три; а диx је мање слично децем него дециат.

Заменице нису делови говора који су први образовани; ипак су оне већ постојале у време исељавања Словена у Италију. То ћемо сада показати.

Заменица првог лица код Словена је иа или аз, а код Латина его; то није слично. Али та иста латинска заменица его у генитиву даје меи, у акузативу ме, а нос у номинативу и акузативу множине; а ја у различитим падежима словенске заменице налазим мениа или миа, мéнé, мне или ми, нy или мy, нас.

Заменица другог лица у латинском је ту, а у славонском тy; у дативу латинско тиби, а славонско тебе или ти; у акузативу латинско те, а славонско тиа или тебиа. Латинска множина је вос, славонска вy, а генитив и акузатив вас.

Заменица трећег лица, он, она, у старом латинском изражавала се речима оллус или олле, олла, а у славонском он, она. Латинска множина олли, славонска они. Овде је реч само о лакој промени два слова лл у н, а она су донекле сродна по звуку.

Заменица повратна се или сои у латинском у различитим падежима гласи суи, сиби, се, а у славонском себиа, себè, себиа или фиа.

„Мој, моја“ у латинском су меус, меа, а у славонском мои, маиа; „моји“ у латинском меи, а у славонском мои.

„Његов, његова“ у славонском су свои, сваиа, а у латинском суус, суа. У множини латинско суи, а славонско свои.

Односна заменица је у латинском qуи, а у славонском кои; генитив латински цујус, а славонски кого или кохо. Множина латинска qуи, а славонска коï.

Пређимо сада на називе најупечатљивијих предмета видљивог света.

Словени воду називају вода, одакле су, чини се, Латини образовали реч вадум, у којој промену о у а готово да не треба ни сматрати изменом. Запазићу овде да Руси-Словени обично мењају о у а, а а у о у речима које позајмљују од странаца; тако су од речи цафé направили кофé.

Латини земљу називају терра. Али, према Варону, ова реч се некада писала тера и потиче од глагола теро, јер се земља уситњава гажењем ногама. А тај глагол теро, „трти, уситњавати“, постоји у славонском у истом значењу као тероу.

Из Варонове етимологије произлази да реч терра, изведена од тероу, није првобитног порекла у језику; али пошто је постала општеприхваћена, учинила је да се заборави реч која је раније означавала површину земље. Та реч је у славонском полé, која се због сродности о и а могла променити у палé. Оно што ме наводи да претпоставим да се та реч налазила и у латинском јесте то што је остао глагол који изгледа да је изведен од те именице: пала или палор, лутати по пољу; паланс, онај који лута тамо-амо, који пролази по пољима.

Прилог палам потиче од исте речи. Он значи „очигледно, на видику“. А шта је за људе који живе у шаторима или колибама оно што се чини на отвореном? То је оно што се чини на пољу. Чини се чак да је реч палам по свом образовању ближа славонском него латинском језику. Изгледа да се говорило палам уместо полами, „по пољима, кроз поља“. У томе ме потврђује чињеница да се не сећам да у латинском постоји други прилог сличне творбе, осим његове супротности цлам, што значи „тајно, скривено“, а који ми се такође чини славонским. Цлам се каже уместо колами, а веома уобичајеним сажимањем у духу славонског језика постаје клами, „међу кољем“, то јест унутар колиба које су биле направљене од коља обложеног кором, кожама или грањем.

Заборавио сам прилог цорам, који значи „пред, у присуству“. „Он се разликује од палам“, каже Амброаз Калепин, „по томе што се односи само на неке особе, док се палам односи на све; уз то са собом носи и идеју близине.“ Он је, дакле, некада могао означавати да се радња дешава у присуству некога, на ограниченом или затвореном месту. Тако се могло рећи цорам уместо корами, или мејду корами, јер су ограде станишта често биле направљене од коре, кора.

Наведимо, без додавања било каквог размишљања, називе неких од најобичнијих природних појава:

ден, диес — дан;
ностцх, ноx — ноћ;
снег, ниx — снег;
град, грандо — град;
ветр, вентус — ветар;
теплои, тепидус — топао;
сол, сол-нтсé — сунце;
игнис, огон или огни — ватра;
фламма, пламиа — пламен;
глеба, глyба — грудва земље.

Луx, светлост, коју су изговарали лоуx, чини се да потиче од лоутцх, што значи светлосни зрак. Чак бих веровао да је лоутцх значило и светлост. Од речи лоутцх долази лоутцхина, назив за комаде смоластог дрвета којима се руски сељаци служе уместо свеће. У готово свим овим речима латински се не удаљава од славонског више него што се француски удаљава од латинског из којег је настао. Свуда се налазе добро очувани елементи речи.

Звук довољно снажно погађа уши и најдивљијих народа да би заслужио да од њих добије име. Словени су га назвали свон, а Латини сонус. Италијани су, кварећи латински, готово поново успоставили славонску реч; кажу суон.

Со се налази свуда у природи. Словени је називају сол, а Латини сал: нема више разлике него између море и маре.

Латини су око називали оцулус; али ова реч изгледа да је само деминутив, који је морао имати свој првобитни облик. Ако су га Латини изгубили, налазимо га код Словена: око, око.

Од речи нос, нос, Латини су образовали нас-ус, у којем нема друге промене осим наставка својственог латинском језику и уобичајене промене о у а.

Спина код Словена означава леђа, а код Латина део леђа који чине пршљенови. Касније су истим именом назвали и жбуње које својим трњем има извесну сличност са пршљеновима.

Реч којом су Словени означавали кости уопште код Латина је на крају означавала само једну врсту костију. Цост код Словена значи кост, а цоста код Латина ребро.

Словени су познавали семе још пре него што су прешли у Италију. Семе су називали семиа, а Латини семен. Латинска множина је фемина, а славонска фемена.

Узвишење, хумка или брежуљак Словени су називали кхолм, а Латини цолмен, а затим цулмен. Од славонске речи веркх, врх, чини се да су образовали вертеx, која има исто значење.

Распоред слојева и пукотина у стенама често ствара степенице које помажу при пењању. Скала код Словена значи стена, а код Латина степенице.

Реч гости код Словена је значила странце. Касније је означавала трговце, јер су код свих народа, пре успостављања трговине, трговци били дошљаци, форенсес, гости, који су доносили робу у градове у којима су били странци. Данас се ова реч обично употребљава за госте, посетиоце, и није далеко од свог првобитног значења, јер и даље означава особе које су странци у кући у којој се налазе.

Треба приметити да у славонском језику слово г није ништа друго до аспирација: пише се благо, а изговара блахо. Тако је од речи гост, гости, односно хофти, настала латинска реч хостис, без друге измене осим наставка. Та реч је код Латина у Августово доба значила непријатеља; али Цицерон нас обавештава да је раније имала исто значење као гости и означавала само странца.

Хостис еним апуд мајорес нострос ис дицебатур, qуем нунц перегринум дицимус.

„Наши преци су хостис називали онога кога ми сада називамо странцем.“ — Цицерон, Де оффициис, књига И.

Одатле потиче француска реч хôте. Треба приметити да су Латини речју хостис називали страног непријатеља. Тако се значење речи сузило, али није променило. Домаћи непријатељ називао се инимицус.

Пре него што су постојале куће, палата је означавала шатор. Њен деминутив палатка и данас задржава исто значење. Када је човек открио умеће да гради нешто удобнија станишта, иста реч палата означавала је салу или собу. У множини је означавала палату. Такво је порекло латинске речи палатиум. Све етимологије које су Латини покушали да дају овој речи су натегнуте, незадовољавајуће и потичу из дубоког незнања у којем су се налазили у погледу свог првобитног језика.

Палатин, који је био први насељени део древног Рима, тако је назван зато што су ту разбојници, који ће касније постати господари света, најпре подигли своје шаторе или саградили своје прве грађевине.

Сама реч палата, шатор или колиба, није првобитна. Ова склоништа су тако названа по кољу које се побадало у земљу како би се подигла. То коље чинило је конструкцију, а остатак грађевине састојао се од облагања кожама дивљих животиња. Такви су били први шатори Скита и свих варвара који су им били слични. Стари Словени су, дакле, могли коље називати палка, штап; или, пре, реч палка није ништа друго до деминутив, што се види и по речи палитса, дебео и кратак штап, батина. Њен првобитни облик морао је бити пал, од чега је настала реч палата.

Не треба веровати да је ова реч пал била страна латинском језику. Колци којима се придржава винова лоза у том језику називали су се пала, а силвае паларес шуме из којих су се добијали такви колци. Можда од те речи потиче и палла, лопата за пећ, јер је постављена на дугачку дршку или пал, као и палеа, слама, јер подсећа на мале колце и врло танке штапове.

Пређимо укратко на неке придеве чија је сличност у оба језика веома уочљива:

левy, леви — латински лæвус;
нов или новои, нов — латински новус;
веткхy, стар — латински ветус;
иоунy, млад — латински јувенис, а још старије јунис, које се изговарало иоунис, одакле је настао компаратив јуниор.

Латинска реч Деус, Бог, изводи се из грчког Тхеос. Али ја верујем да су речи дивус и дивинус још старијег порекла и да долазе од славонског дивоу или дивнy, „чудесан, достојан дивљења“.

Славонска реч мал или малои значи мали, а у средњем роду, у прилошком значењу, мало значи мало. Од ове речи Латини су образовали малус, која је имала исто значење, иако се чешће употребљавала у значењу „зао“. Плаут каже: Хауд малум хуиц пондус пугно — „Ова песница нема малу тежину.“ Налази се и малум употребљено као прилог у значењу „мало“, као славонско мало.

Зар Латини не дугују и свом славонском језику придев којим изражавају величину? Славонска реч многуи, која изражава величину количине, зар није могла означавати величину и у општијем смислу? Тада би мног дало мнаг, магн, а са латинским наставком магнус. Усудило се и упорно бранило много мање вероватних етимологија.

Први глагол који је човек морао замислити, у којем год језику, јесте онај који изражава слагање субјекта са предикатом, односно ствари са њеним својством — глагол бити. Пошто је он у свим језицима најстарији, он је уједно и најнеправилнији од свих, јер је настао много пре него што су установљени различити наставци који су касније давани глаголима у односу на различите особе које учествују у радњама које они изражавају или на различита времена у којима се радња догодила.

Било би чудно да су се два народа која нису имала никакве међусобне везе случајно сложила да истој ствари дају исто име; али изгледа немогуће да су се два народа случајно сложила у начину на који изражавају више различитих промена којима се означава садашње стање постојања у односу на различита лица.

Ако прихватимо немогућност таквог случајног поклапања, мораћемо прихватити да су словенски и латински језик, пошто на исти начин изражавају већину лица презента глагола бити, морали имати заједничко порекло.

Славонски — латински:

Ти си — ес
Он је — ест
Ви сте — естис
Они су — сунт.

Али претпоставимо још једном да је ова сличност последица случаја. Радња једења, будући да је најнеопходнија за наше очување, морала је бити једна од првих за коју је пронађен глагол. Његова неправилност у славонском и латинском довољно показује древност његовог порекла, а сличност која у том погледу постоји у два језика утолико је упадљивија што су неправилне глаголске промене бројније. Та сличност, која сеже чак до саме неправилности, неоспорно доказује да та два језика првобитно нису била различита.

Погледајмо, дакле, различите облике глагола јести у презенту индикатива, и у славонском и у латинском:

Ја једем — славонски иам или ем, латински едо;
ти једеш — иафи, ецхи или ефи, ес;
он једе — иафт или ефт, ест;
ми једемо — иами или едим, едимус;
ви једете — иасте или едите, едитис;
они једу — иадат или едиат, едунт.

Потражимо сада да ли су неке од најобичнијих радњи, које су различити народи морали да изразе глаголом чим су измислили глаголе, у оба језика изражене на исти начин.

Једна од првих радњи јесте ходати: у славонском гриади-ти, у латинском гради-ре; или ићи: у славонском и-ти, у латинском и-ре, где се разликују само наставци. После ходања човек мора да се одмори или седне: у славонском сид-ити, у латинском сед-ере. Може се и не седети, већ стати и остати усправан: у славонском ста-ти, у латинском ста-ре.

У најједноставнијем животу постоји хиљаду прилика у којима је неопходно изразити радњу видети; у славонском видети, у латинском вид-ере.

Чим међу људима постоји почетак друштва и узајамног помагања, често се јавља потреба да се нешто затражи и да се каже дај: у славонском даи, у латинском да. Инфинитив славонски да-ти, латински да-ре, дати.

Једно од првих осећања којих човек постаје свестан јесте његова воља. У славонском вол-иоу, „ја хоћу“, у латинском вол-о; волиа, воление, волунтас, воља.

Када се неки народ повећа или се нађе на земљишту које је тешко копати, више не може да копа пећине као Троглодити. Једна од његових првих потреба је, дакле, да изгради станишта; треба градити, макар како: у славонском стро-ити, у латинском стру-ере.

Ове дивљачке грађевине, као и народи који их граде, углавном се праве сечењем неколико грана. У славонском сец-оу, у латинском сец-о, „сечем“.

Затим се то коље окружује другим, савитљивијим гранама или кожама. У славонском вентцхати, у латинском винцире, „окружити“. Изговарајући ц онако како су га Латини вероватно изговарали, и како га Италијани данас изговарају као тцх, латинско вин-тцхире разликује се од славонског вен-тцхати само по наставку својственом сваком од два језика.

Да би се гране употребиле у ту сврху, треба их увијати: у славонском ви-оу, у латинском ви-ео, „увијам“. Треба их савијати: у славонском клонити, које се изговара кланити. Латини су такође имали овај глагол, од којег су остали облици инцлинаре, децлинаре.

Номадски народи главни део своје прехране добијају од стада. Они су пастири, паст-оукхи или паст-yрy, пасторес. Тако су названи зато што напасају своја стада; у славонском пас-ти, пасти, а у латинском пас-цере. Словени су овцу називали ов-етс, а Латини ов-ис.

Ово истраживање, којем сам, како сам веровао, могао посветити неколико тренутака доколице, на први поглед изгледа чисто граматичко, али оно у стварности садржи један филозофски предмет.

Вратимо се онолико далеко колико нас најстарији споменици могу водити: време у којем, чини се, настају народи Италије морамо сместити у још много удаљенију прошлост. Најстарија предања, која су прикупили сами веома древни писци, сведоче да су се ти народи називали Аборигини, што значи да су толико дуго били настањени у Италији да су веровали како немају порекло и да су ту живели одувек.

Ипак, ти људи, толико древни да су своје порекло на неки начин сматрали вечним у земљи у којој су били настањени, потицали су од другог народа који је био још много старији: народа који је, пошто је нужно водио дивљачки живот, ступио у заједницу, створио језик који му је потреба учинила неопходним и постао толико бројан да је, дељењем на све мање и мање заједнице и после дугог низа векова, из крајева који су вероватно били веома удаљени од њихове првобитне постојбине стигао све до средишта Италије.

Исто ово истраживање, ма колико на први поглед изгледало безначајно, води нас до познавања начина на који су се језици образовали. Видимо имена дата чулним предметима који су најпотребнији и на које чула најснажније реагују. Тих имена је веома мало, јер људи који нису навикли да говоре говоре само када не могу без тога; много више изражавају знаковима него речима и речи употребљавају само онда када знакови нису довољни.

Прошло је веома много времена након што су предметима дати називи пре него што су почели да се речима изражавају њихова својства, јер својства немају материјално постојање независно од супстанце за коју су везана. Ми их одвајамо само мишљу, а људима који су мало размишљали било је тешко и дуго да дођу до таквих апстракција.

Ово што сам управо утврдио није претпоставка; то је ток природе. Налазим се у страној земљи и не знам ниједну реч њеног језика. Пажљиво слушам имена која се дају најнеопходнијим стварима и трудим се да их запамтим. На крају научим називе за хлеб, постељу, одећу. Ако желим хлеб, изговорим само реч која означава хлеб; ако желим да кажем да је добар, покретом изражавам задовољство које осећам док га једем; ако желим да се пожалим да је лош, моја гримаса изражава гађење. Ако желим да припремим своју постељу, изговорим слузи реч која означава постељу и направим му знак којим му наређујем да је припреми.

Често ми је чак и знак довољан: ако желим да се неки предмет премести на друго место, покажем му предмет и покретом означим место на које треба да га постави.

Тек након што сам научио називе ствари чија се употреба најчешће понавља, почињем да тражим како се речима изражавају нека њихова својства. Сличан сам дивљаку који тек почиње да ступа у друштво. Разлика је у томе што сам ја сам дивљак и имам посла са цивилизованим људима, који већ имају језик и уче ме њему онолико колико ми је потребан.

Али дивљак је имао посла са другим дивљацима који нису знали ништа више од њега. Недовољност знака да означи нешто што није присутно натерала их је да се договоре о једној речи којом ће означавати ту ствар. Али колико је пута договорена реч морала бити заборављена, нестати из премало увежбаног памћења и учинити неопходним проналажење новог гласовног знака, који сам по себи није био ништа трајнији од првог!

Тек након што су именоване најобичније ствари и њихова најочигледнија својства, осетила се потреба за заменицама. Односна заменица морала је бити образована тек након што су пронађени глаголи, а они су дуго морали остати веома несавршени и неодређени у начину означавања лица и времена. Можда су у почетку имали само инфинитив.

Када је језик успео да задовољи потребе људи, који су још имали веома мали број потреба, и да изрази неке појаве способне да привуку пажњу људи који су били веома мало пажљиви, он је дуго остао на тој тачки. Било је неопходно да они који су га говорили започну нови начин живота да би имали потребу да га прошире, а ова друга епоха морала је бити веома удаљена од прве.

Све док су само градили лоше колибе, убијали животиње, јели их, мењали место боравка и одмарали се, није било потребе да језику додају нове речи, а били су сувише мало напредни да би чак и посумњали да је он несавршен.

Морамо претпоставити да су се преци Словена, пре него што су се раширили изван крајева у којима су настали, већ довољно умножили да образују почетно друштво и да једни другима пружају извесне услуге, сразмерне једноставности њиховог живота. Управо су у тим крајевима почели да образују језик, јер су до тог времена били сувише малобројни да би имали потребу да се шире далеко.

Од тренутка када су почели да се деле, протекло је веома дуго време док је један њихов део стигао у Италију. Па ипак, у тренутку када су се тамо настанили, њихов језик био је толико ограничен да још нису дали посебно име ниједној животињи, нити било којем производу земље. Свака животиња, каква год била, називала се звер; та реч је под блажом климом омекшала и код Латина се променила у фера.

С разлогом тврдим да се реч звер, од које изводим фера, односила на све животиње уопште; Словени-Руси је и данас употребљавају за све што се креће. Управо је то, како се веома добро примећује у делу Антидоте, навело једног савременог путника да помисли да су Руси у Сибиру животињом сматрали живу у барометру.

Да су у време о којем говоримо знања Словена била шире, да је њихов језик већ тада био више развијен, у латинском језику остали би трагови тога и речи из детињства славонског језика не би биле једине које су преостале. Заиста, каквом би случајношћу Латини тако побожно сачували управо ове речи, од којих су већина грубе и мало звучне, а заборавили све остале?

Зато сам уверен да је стање у којем се тада налазио њихов језик сигурно сведочанство о малом напретку који су до тада остварили дух и вештина тог народа. Верујем да нису познавали метале, пошто су Словени и Латини њихове називе добили тек после свог раздвајања и пошто ниједан од тих назива у оба језика нема ни најмању сличност.

Ова истраживања могла би се проширити и на славонском језику пронаћи сличности са грчким, а још и са немачким језиком, који је можда стар колико и грчки, иако је грчки већ био усавршен у Хомерово време, док други још није.

Тим открићем бисмо у дубокој старини могли угледати време у којем готово сви народи Европе, које данас сматрамо толико различитима једне од других, нису чинили ништа друго до један исти народ; али још увек народ у настајању, који није имао готово никакве друге идеје осим оних које намећу прве потребе.

Препознали бисмо да варвари, предмет нашег неправедног презира, у односу према цивилизованим народима нису ништа друго до деца исте породице, којима околности у којима су се нашли и климе у којима су живели нису дозволиле да стекну једнако добро образовање. То би био још један разлог да не мрзимо и не презиремо своју браћу.

Чак верујем да бисмо, када бисмо довољно добро познавали језике Азије и Европе, могли међу њима открити односе који би нас подсетили на наше прво порекло и омогућили нам да откријемо нашу постојбину.

На пример, налазим да се мајка на персијском назива мадер. То је иста реч као римско матер, теутонско мадер и славонско мат. Персијанци брата називају брадер, Словени брат, а Теутони брадер. Кћер називају доцхтер, као и Теутони; Словени је називају дотцх. На славонском се каже сyн, син, а у различитим теутонским дијалектима соун или сон.

Кинг на кинеском значи књига. Чини ми се да у тој речи видимо иста коренска слова као у словенској речи книга, која има исто значење.

Пост код Словена значи пост, а у једној белешци издавача дела Езоур-Веидам налазим да реч поффа има исто значење код Индијаца.

Али да би се ова поређења између различитих језика обавила и из њих извукли поучни резултати, требало би те језике познавати. Када би се човек задовољио само консултовањем граматика и речника, упао би у најсмешније заблуде, какве сам нашао у једној књизи чији је аутор желео да изводи етимологије из славонског језика који није познавао.