…Pošto su slavonski i latinski jezik, sjedinjeni u svom poreklu, u svom razvoju razdvojeni, ne može se misliti da su Trojanci i Veneti, za koje ja ovde pretpostavljam da su slavonske rase, prvi doneli jezik Slovena u Italiju; i treba tražiti neko udaljenije vreme…
Pjer Šarl Levek 1783.
Postoje istorijske knjige koje su zanimljive zbog onoga što u njima piše, ali postoje i one koje su zanimljive zbog pitanja koja su njihovi autori uopšte bili spremni da postave. Jedna od takvih knjiga je Istorija Rusije francuskog istoričara Pjera Šarla Leveka (Histoire de Russie – Pierre-Charles Levesque). U njoj se, na mestima koja danas mogu zvučati gotovo neverovatno, otvara pitanje veze između Slovena, Trojanaca i Veneta. Levek kaže da njegovo istraživnje ukazuje da su Trojanci bili Sloveni, a zatim razmatra i Henete, Venete i Venede koji su, prema predanju koje on prenosi, posle propasti Troje stigli do Jadranskog mora.
Međutim, Levekova tvrdnja je zanimljiva upravo zato što nije zasnovana samo na jednoj priči o doseljavanju naroda. On je povezuje sa jezikom. U prvom izdanju svoje Istorije Rusije iz 1782. godine, kada govori o poreklu latinskog jezika, on čak izričito piše o „Trojanci i Veneti, za koje ovde pretpostavljam da su slovenske rase“, i postavlja pitanje da li su oni mogli doneti u Italiju prve elemente slovenskog jezika. Njegov odgovor vodi ga još dublje u prošlost: ako su Trojanci i Veneti već bili na određenom stepenu društvenog i kulturnog razvoja, onda, po njegovom rasuđivanju, ne bi mogli doneti samo najprimitivnije elemente jezika.
I upravo tu počinje mnogo šira priča. Jer kod Leveka pitanje Trojanaca i Veneta nije izolovana istorijska zanimljivost. Ono je deo jedne mnogo smelije zamisli o starini slovenskog jezika i njegovoj vezi sa jezicima antičkog sveta. Što se dublje ulazi u njegov tekst, to postaje jasnije da za Leveka pitanje nije bilo samo ko su bili Trojanci i Veneti, već i koliko daleko u prošlost moramo da pomerimo početke slovenskog jezika ako prihvatimo jezičke veze koje je on uočavao.
Levekova Istorija Rusije prvi put je objavljena 1782. godine u pet tomova, a za njegovog života doživela je ukupno četiri izdanja: prvo 1782, drugo 1799, treće 1800. i četvrto 1812. godine. Drugo i treće izdanje već su bila proširena na osam tomova, jer su u njih uključena i dva toma Levekovog dela Istorija različitih naroda potčinjenih ruskoj vlasti, objavljenog zasebno 1783. godine. Četvrto izdanje iz 1812. takođe je imalo osam tomova, ali pod nešto izmenjenim naslovom Histoire de Russie et des principales nations de l’empire russe.
U prvom tomu Istorije Rusije, objavljenom u Parizu 1782. godine, Levek najpre nastoji da čitaocu predstavi najstariju prošlost naroda koji će kasnije biti poznati pod imenom Slovena. Njegovo izlaganje počinje razmatranjem same starine Slovena i pitanjem zašto se jedan narod u istorijskim izvorima pojavljuje pod različitim imenima. On zatim razmatra moguće poreklo imena „Slavi“, istočna predanja koja njihovo poreklo vezuju za daleku prošlost, njihovo širenje iz istočnih krajeva prema Evropi i različite oblasti u kojima ih smešta. Posebnu pažnju posvećuje upravo onim vezama koje će za našu temu biti najvažnije: prema jednoj od pretpostavki koje navodi, Trojanci su bili Sloveni, dok u Henetima, Venetima ili Venedima koji su posle propasti Troje stigli do Jadranskog mora takođe prepoznaje slovensko stanovništvo. Potom prati širenje slovenskih plemena prema zapadu i jugu, nabraja njihove različite nazive i oblasti naseljavanja, da bi se izlaganje o njihovoj najstarijoj istoriji završilo na pragu istorije Rusije.
I upravo na tom mestu, gotovo kao prirodan nastavak prethodnog razmatranja, Levek pravi sledeći korak. Ako se starost jednog naroda ne može odrediti samo prema trenutku kada se njegovo ime prvi put pojavljuje u sačuvanim izvorima, možda se njegova duboka starina može tražiti u nečemu što je starije od samih istorijskih imena — u jeziku. Zato odmah posle poglavlja De l’antiquité des Slaves sledi poseban ogled, čiji sam naslov već otkriva pravac istraživanja: „ESSAI — Sur les rapports de la Langue des Slaves avec celle des anciens Habitants du Latium“, odnosno „Ogled o odnosima jezika Slovena sa jezikom drevnih stanovnika Lacija“. Levek ga otvara veoma snažnom tvrdnjom: ako se pokaže da slovenski jezik ima zajedničko poreklo sa jezikom drevnih Latina, ili čak da su drevni Latini svoje prve jezičke elemente preuzeli iz slovenskog, onda se, po njegovom rasuđivanju, starost Slovena više ne može meriti poznatim istorijskim granicama.
Upoređivanje prvog i drugog izdanja (u kasnijim izdanjima sadržaj odgovara drugom izdanju) Levekove Istorije Rusije pokazuje da je njegov „Essai sur les rapports de la langue des Slaves“ između 1782. i 1812. godine znatno prerađen. U prvom izdanju ogled je usmeren pre svega na poređenje slovenskog sa latinskim jezikom i na pretpostavku da su Sloveni, odnosno srodno stanovništvo, u dalekoj prošlosti učestvovali u naseljavanju Italije. U drugom i kasnijim izdanjima Levek izostavlja dobar deo te stare konstrukcije i tekst zasniva na širem poređenju slovenskog, grčkog i latinskog, sa novim primerima i drugačijim rasporedom argumenata. Sam autor izričito potvrđuje promenu, pišući da je ogled iz prvog izdanja „refondu“, odnosno temeljno preradio. Iako je u suštini njegov stav ostao isti, čak je i proširen sa stavom o zajedničkim osnovama i paralelnom nastanku slovenskog jezika (kako ga autor naziva) i grčkog i latinskog, za razliku od poređenja samo sa latinskim iz prvog izdanja, ipak je poglavlje drastično skraćeno i dobar deo argumentacije izostavljen.
Prvo izdanje iz 1782.
Četvrto izdanje iz 1812.
U nastavku donosimo prevedeni isečak iz poglavlja „Ogled o odnosima jezika Slovena sa jezikom drevnih stanovnika Lacija“, objavljenog u originalnom izdanju na stranama 9–12.
Upravo smo prošli kroz većinu istorijskih dokaza i pretpostavki na kojima se zasniva drevnost Slovena. Ali ako se ustanovi da njihov jezik ima zajedničko poreklo sa jezikom drevnih stanovnika Lacija, ili bolje rečeno, da drevni Latini duguju slavonskom jeziku prve elemente svoga jezika, bićemo uvereni da se drevnost Slovena ne može proceniti, jer ona seže izvan svih poznatih starina. Istovremeno će se pretpostaviti da je Lacijum najpre bio naseljen ljudima napola divljim, koji su pripadali rasi Slovena, koji su i sami još bili gotovo divlji.
Kad se između latinskog i slavonskog jezika ne bi našlo ništa zajedničko osim nekih izraza koji nedostaju varvarskom narodu, a koje on zatim pozajmljuje od prosvećenog naroda, moglo bi se verovati da su različiti slavonski narodi koji su doprineli propasti Rimskog carstva usvojili te izraze tokom svog boravka u carstvu koje su pustošili. Ali, naprotiv, latinske reči koje danas narodi slavonskog jezika upotrebljavaju za izražavanje ideja koje pripadaju samo prosvećenim narodima, oni su usvojili tek u prilično novija vremena; one se nikada ne nalaze u njihovim starim knjigama, duguju ih svom saobraćanju sa strancima, a na njima se čak primećuju različite izmene koje omogućavaju da se prepozna narod od kojeg su ih primili.
Stare reči koje su zajedničke obema jezicima upravo su većinom one prvobitne reči koje moraju postojati kod svih naroda čim počnu da stvaraju jezik. Varvarski narod, pošto takve izraze već ima sam po sebi, pozajmljuje ih samo mali broj od prosvećenog naroda, osim ako ne usvoji čitav njegov jezik, kao što su osvajači Italije i Galije usvojili latinski jezik. Zato su jezici kojima govore potomci tih osvajača gotovo u potpunosti izvedeni iz latinskog; čak su i prvobitne reči, kao što su nazivi brojeva i najčešćih prirodnih pojava, izvedene iz njega; a ako je u njima ostalo još ponekih izraza jezika osvajača, to je zato što dva naroda koji imaju česte veze uvek pozajmljuju neke izraze jedan od drugoga, a ti izrazi su već bili deo niskog latinskog.
Sa slavonskim jezikom nije tako. On u svom razvoju nema nikakvu saglasnost sa latinskim, a ono što ima zajedničko s njim sastoji se od izraza koje su Slaveni morali obrazovati u vreme kada su napustili divlji život da bi prihvatili društveni život. Ti izrazi pripadaju detinjstvu jezika i morali su biti pronađeni još u vreme kada su njihovi tvorci, tek okupljeni u jednu zajednicu, bili prinuđeni da jedni drugima saopštavaju svoje potrebe.
Pošto su slavonski i latinski jezik, sjedinjeni u svom poreklu, u svom razvoju razdvojeni, ne može se misliti da su Trojanci i Veneti, za koje ja ovde pretpostavljam da su slavonske rase, prvi doneli jezik Slovena u Italiju; i treba tražiti neko udaljenije vreme. Jer ljudi koji bi već bili toliko napredovali u društvenom stanju kao Veneti i Trojanci, doneli bi nešto više od prvih elemenata jezika; i bilo bi začuđujuće da su Latini sačuvali samo te prve elemente, a izgubili sve ono što je pripadalo usavršenom jeziku.
Prvo izdanje Istorije Rusije od Pjera-Šarla Leveka možete pogledati (i preuzeti) na sledećoj adresi:
Histoire de Russie: tirée des chroniques originales, des pièces authentiques et des meilleurs historiens de la nation, Volume 1
Drugo izdanje Istorije Rusije od Pjera-Šarla Leveka možete pogledati (i preuzeti) na sledećoj adresi:
Histoire de Russie: nouvelle edition
Za one koji žele da pročitaju i širi nastavak Levekovog razmatranja, u celini donosimo i ostatak ovog zanimljivog poglavlja. U njemu Levek nastavlja sa poređenjem slovenskih i latinskih reči, zamenica i glagola, razmatra način na koji su, po njegovom shvatanju, nastajali prvi jezici, a svoje razmišljanje na kraju proširuje i na grčki, nemački, persijski i druge jezike. Ovaj deo teksta je posebno zanimljiv jer pokazuje koliko je daleko Levek bio spreman da pomeri pitanje starine slovenskog jezika i njegovog mesta u najdubljoj prošlosti evropskih naroda.
Treba priznati da je kod drevnih naroda postojalo jedno veoma udaljeno razdoblje u kojem su prve prirodne potrebe i prva zapažanja do kojih su bili sposobni jednostavni i neznalice ljudi, među njima stvorili početak jezika, koji se postepeno uvećavao sa porastom potreba i napretkom osećanja i znanja.
Upravo u to vreme, kada je slovenski narod, napola divlji i napola varvarski, imao još veoma ograničen i nesavršen jezik, srazmeran malom broju njegovih potreba i ideja, neki delovi tog naroda u nastajanju napustili su oblast Azije u kojoj su lutali i preselili se u Italiju.
Ne kažem da su ti divljaci krenuli iz nekog kraja Azije u Italiju najkraćim putem. Tako se ne osnivaju kolonije takvih ljudi. Ljudima koji ne obrađuju zemlju i žive samo od lova i svojih stada potrebno je veliko prostranstvo. Kada se neki kraj liši divljači ili pašnjaka, oni prelaze u drugi. Narod nikada ne može biti brojan, jer bi se njegovi pripadnici međusobno izgladneli. Čim se broj stanovništva poveća, ono se deli i jedan mali narod se raspada na više drugih malih naroda.
Tako su Sloveni, polazeći iz krajeva u kojima su živeli njihovi preci, postepeno menjali staništa i delili se srazmerno svom porastu, pa su posle više vekova mogli stići u Italiju.
Možda će se pomisliti da je, pošto im je trebalo tako mnogo vremena da pređu put od zemlje svog porekla do mesta na kojem su se konačno nastanili, njihov jezik tokom tog razdoblja morao znatno da se razvije. Takva bi pomisao bila pogrešna: jezik se uvećava samo sa napretkom potreba i ideja, a život ovih ljudi, koji je ostajao isti, nije pružao mnogo prilike za takav napredak. Oni su samo morali tražiti nova imena za nove predmete koji su ih snažno pogađali ili za nove potrebe koje su osećali.
Na kraju, biće dovoljno da se pronađe upadljiva sličnost između dovoljno velikog broja prvobitnih izraza kod Latina i Slovena, sličnost koja se ne može pripisati slučaju, da bi se zaključilo da ta dva naroda imaju isto poreklo.
Dobro je primetiti da je veliki deo slovenskih i latinskih reči koje ćemo međusobno porediti jednosložan, barem u svom korenu, što, nezavisno od njihovog značenja, pokazuje da su veoma stare i prvobitne. Jer kada ljudi tek počinju da stvaraju jezik, njihov govorni organ još nije uvežban i oni ne bi mogli izgovarati reči određene dužine, pa se gotovo čitav njihov jezik sastoji od jednosložnih reči.
Gospodin de la Kondamin našao je na obalama Amazona narod koji je upotrebljavao jednu izuzetno dugu reč za broj tri; zbog toga njihovo računanje nije išlo dalje od tog broja. To samo dokazuje da se taj narod dugo vremena navikavao da izgovara reči neophodne za svakodnevnu upotrebu pre nego što je bio sposoban da broji do tri. To ne treba da čudi, jer je znanje o brojevima, budući da počiva na apstrakcijama, kod svih naroda moralo biti otkriveno veoma kasno.
Ne znam do kog su stepena Sloveni razvili tu nauku kada su se nastanili u Italiji; ali je izvesno da su bili napredniji od divljaka sa obala Amazona i da su brojali najmanje do deset. To se lako može dokazati sličnošću naziva brojeva do deset u slavonskom i latinskom jeziku:
dva — dva, duo;
tri — tri, tres;
šest — chest, sex;
sedam — sem, septem;
deset — deciat, decem.Ne treba se čuditi što se reč chest kod Latina promenila u sex, jer su oni, izgubivši glas slova cha iz slavonskog jezika, u rečima u kojima se taj glas nalazio morali da ga zamene drugim glasom koji mu je bio donekle sličan.
Francuski nazivi brojeva potiču iz latinskog, a razlika je, čini mi se, kod nekih francuskih reči u poređenju sa latinskim još veća nego kod istih latinskih reči u poređenju sa slavonskim.
U stvari, upravo su osnovna i korenska slova reči ona koja svedoče o njihovom poreklu, a ne njihovi nastavci ili neke varijacije koje više zavise od izgovora i navike nego od ustrojstva različitih naroda. Tako u francuskom deux potiče od duo, trois od tres, ali deux i trois nisu ništa sličniji rečima duo i tres nego što su ove poslednje slične rečima dva i tri; a dix je manje slično decem nego deciat.
Zamenice nisu delovi govora koji su prvi obrazovani; ipak su one već postojale u vreme iseljavanja Slovena u Italiju. To ćemo sada pokazati.
Zamenica prvog lica kod Slovena je ia ili az, a kod Latina ego; to nije slično. Ali ta ista latinska zamenica ego u genitivu daje mei, u akuzativu me, a nos u nominativu i akuzativu množine; a ja u različitim padežima slovenske zamenice nalazim menia ili mia, méné, mne ili mi, ny ili my, nas.
Zamenica drugog lica u latinskom je tu, a u slavonskom ty; u dativu latinsko tibi, a slavonsko tebe ili ti; u akuzativu latinsko te, a slavonsko tia ili tebia. Latinska množina je vos, slavonska vy, a genitiv i akuzativ vas.
Zamenica trećeg lica, on, ona, u starom latinskom izražavala se rečima ollus ili olle, olla, a u slavonskom on, ona. Latinska množina olli, slavonska oni. Ovde je reč samo o lakoj promeni dva slova ll u n, a ona su donekle srodna po zvuku.
Zamenica povratna se ili soi u latinskom u različitim padežima glasi sui, sibi, se, a u slavonskom sebia, sebè, sebia ili fia.
„Moj, moja“ u latinskom su meus, mea, a u slavonskom moi, maia; „moji“ u latinskom mei, a u slavonskom moi.
„Njegov, njegova“ u slavonskom su svoi, svaia, a u latinskom suus, sua. U množini latinsko sui, a slavonsko svoi.
Odnosna zamenica je u latinskom qui, a u slavonskom koi; genitiv latinski cujus, a slavonski kogo ili koho. Množina latinska qui, a slavonska koï.
Pređimo sada na nazive najupečatljivijih predmeta vidljivog sveta.
Sloveni vodu nazivaju voda, odakle su, čini se, Latini obrazovali reč vadum, u kojoj promenu o u a gotovo da ne treba ni smatrati izmenom. Zapaziću ovde da Rusi-Sloveni obično menjaju o u a, a a u o u rečima koje pozajmljuju od stranaca; tako su od reči café napravili kofé.
Latini zemlju nazivaju terra. Ali, prema Varonu, ova reč se nekada pisala tera i potiče od glagola tero, jer se zemlja usitnjava gaženjem nogama. A taj glagol tero, „trti, usitnjavati“, postoji u slavonskom u istom značenju kao terou.
Iz Varonove etimologije proizlazi da reč terra, izvedena od terou, nije prvobitnog porekla u jeziku; ali pošto je postala opšteprihvaćena, učinila je da se zaboravi reč koja je ranije označavala površinu zemlje. Ta reč je u slavonskom polé, koja se zbog srodnosti o i a mogla promeniti u palé. Ono što me navodi da pretpostavim da se ta reč nalazila i u latinskom jeste to što je ostao glagol koji izgleda da je izveden od te imenice: pala ili palor, lutati po polju; palans, onaj koji luta tamo-amo, koji prolazi po poljima.
Prilog palam potiče od iste reči. On znači „očigledno, na vidiku“. A šta je za ljude koji žive u šatorima ili kolibama ono što se čini na otvorenom? To je ono što se čini na polju. Čini se čak da je reč palam po svom obrazovanju bliža slavonskom nego latinskom jeziku. Izgleda da se govorilo palam umesto polami, „po poljima, kroz polja“. U tome me potvrđuje činjenica da se ne sećam da u latinskom postoji drugi prilog slične tvorbe, osim njegove suprotnosti clam, što znači „tajno, skriveno“, a koji mi se takođe čini slavonskim. Clam se kaže umesto kolami, a veoma uobičajenim sažimanjem u duhu slavonskog jezika postaje klami, „među koljem“, to jest unutar koliba koje su bile napravljene od kolja obloženog korom, kožama ili granjem.
Zaboravio sam prilog coram, koji znači „pred, u prisustvu“. „On se razlikuje od palam“, kaže Ambroaz Kalepin, „po tome što se odnosi samo na neke osobe, dok se palam odnosi na sve; uz to sa sobom nosi i ideju blizine.“ On je, dakle, nekada mogao označavati da se radnja dešava u prisustvu nekoga, na ograničenom ili zatvorenom mestu. Tako se moglo reći coram umesto korami, ili mejdu korami, jer su ograde staništa često bile napravljene od kore, kora.
Navedimo, bez dodavanja bilo kakvog razmišljanja, nazive nekih od najobičnijih prirodnih pojava:
den, dies — dan;
nostch, nox — noć;
sneg, nix — sneg;
grad, grando — grad;
vetr, ventus — vetar;
teploi, tepidus — topao;
sol, sol-ntsé — sunce;
ignis, ogon ili ogni — vatra;
flamma, plamia — plamen;
gleba, glyba — grudva zemlje.Lux, svetlost, koju su izgovarali loux, čini se da potiče od loutch, što znači svetlosni zrak. Čak bih verovao da je loutch značilo i svetlost. Od reči loutch dolazi loutchina, naziv za komade smolastog drveta kojima se ruski seljaci služe umesto sveće. U gotovo svim ovim rečima latinski se ne udaljava od slavonskog više nego što se francuski udaljava od latinskog iz kojeg je nastao. Svuda se nalaze dobro očuvani elementi reči.
Zvuk dovoljno snažno pogađa uši i najdivljijih naroda da bi zaslužio da od njih dobije ime. Sloveni su ga nazvali svon, a Latini sonus. Italijani su, kvareći latinski, gotovo ponovo uspostavili slavonsku reč; kažu suon.
So se nalazi svuda u prirodi. Sloveni je nazivaju sol, a Latini sal: nema više razlike nego između more i mare.
Latini su oko nazivali oculus; ali ova reč izgleda da je samo deminutiv, koji je morao imati svoj prvobitni oblik. Ako su ga Latini izgubili, nalazimo ga kod Slovena: oko, oko.
Od reči nos, nos, Latini su obrazovali nas-us, u kojem nema druge promene osim nastavka svojstvenog latinskom jeziku i uobičajene promene o u a.
Spina kod Slovena označava leđa, a kod Latina deo leđa koji čine pršljenovi. Kasnije su istim imenom nazvali i žbunje koje svojim trnjem ima izvesnu sličnost sa pršljenovima.
Reč kojom su Sloveni označavali kosti uopšte kod Latina je na kraju označavala samo jednu vrstu kostiju. Cost kod Slovena znači kost, a costa kod Latina rebro.
Sloveni su poznavali seme još pre nego što su prešli u Italiju. Seme su nazivali semia, a Latini semen. Latinska množina je femina, a slavonska femena.
Uzvišenje, humka ili brežuljak Sloveni su nazivali kholm, a Latini colmen, a zatim culmen. Od slavonske reči verkh, vrh, čini se da su obrazovali vertex, koja ima isto značenje.
Raspored slojeva i pukotina u stenama često stvara stepenice koje pomažu pri penjanju. Skala kod Slovena znači stena, a kod Latina stepenice.
Reč gosti kod Slovena je značila strance. Kasnije je označavala trgovce, jer su kod svih naroda, pre uspostavljanja trgovine, trgovci bili došljaci, forenses, gosti, koji su donosili robu u gradove u kojima su bili stranci. Danas se ova reč obično upotrebljava za goste, posetioce, i nije daleko od svog prvobitnog značenja, jer i dalje označava osobe koje su stranci u kući u kojoj se nalaze.
Treba primetiti da u slavonskom jeziku slovo g nije ništa drugo do aspiracija: piše se blago, a izgovara blaho. Tako je od reči gost, gosti, odnosno hofti, nastala latinska reč hostis, bez druge izmene osim nastavka. Ta reč je kod Latina u Avgustovo doba značila neprijatelja; ali Ciceron nas obaveštava da je ranije imala isto značenje kao gosti i označavala samo stranca.
Hostis enim apud majores nostros is dicebatur, quem nunc peregrinum dicimus.
„Naši preci su hostis nazivali onoga koga mi sada nazivamo strancem.“ — Ciceron, De officiis, knjiga I.
Odatle potiče francuska reč hôte. Treba primetiti da su Latini rečju hostis nazivali stranog neprijatelja. Tako se značenje reči suzilo, ali nije promenilo. Domaći neprijatelj nazivao se inimicus.
Pre nego što su postojale kuće, palata je označavala šator. Njen deminutiv palatka i danas zadržava isto značenje. Kada je čovek otkrio umeće da gradi nešto udobnija staništa, ista reč palata označavala je salu ili sobu. U množini je označavala palatu. Takvo je poreklo latinske reči palatium. Sve etimologije koje su Latini pokušali da daju ovoj reči su nategnute, nezadovoljavajuće i potiču iz dubokog neznanja u kojem su se nalazili u pogledu svog prvobitnog jezika.
Palatin, koji je bio prvi naseljeni deo drevnog Rima, tako je nazvan zato što su tu razbojnici, koji će kasnije postati gospodari sveta, najpre podigli svoje šatore ili sagradili svoje prve građevine.
Sama reč palata, šator ili koliba, nije prvobitna. Ova skloništa su tako nazvana po kolju koje se pobadalo u zemlju kako bi se podigla. To kolje činilo je konstrukciju, a ostatak građevine sastojao se od oblaganja kožama divljih životinja. Takvi su bili prvi šatori Skita i svih varvara koji su im bili slični. Stari Sloveni su, dakle, mogli kolje nazivati palka, štap; ili, pre, reč palka nije ništa drugo do deminutiv, što se vidi i po reči palitsa, debeo i kratak štap, batina. Njen prvobitni oblik morao je biti pal, od čega je nastala reč palata.
Ne treba verovati da je ova reč pal bila strana latinskom jeziku. Kolci kojima se pridržava vinova loza u tom jeziku nazivali su se pala, a silvae palares šume iz kojih su se dobijali takvi kolci. Možda od te reči potiče i palla, lopata za peć, jer je postavljena na dugačku dršku ili pal, kao i palea, slama, jer podseća na male kolce i vrlo tanke štapove.
Pređimo ukratko na neke prideve čija je sličnost u oba jezika veoma uočljiva:
levy, levi — latinski lævus;
nov ili novoi, nov — latinski novus;
vetkhy, star — latinski vetus;
iouny, mlad — latinski juvenis, a još starije junis, koje se izgovaralo iounis, odakle je nastao komparativ junior.Latinska reč Deus, Bog, izvodi se iz grčkog Theos. Ali ja verujem da su reči divus i divinus još starijeg porekla i da dolaze od slavonskog divou ili divny, „čudesan, dostojan divljenja“.
Slavonska reč mal ili maloi znači mali, a u srednjem rodu, u priloškom značenju, malo znači malo. Od ove reči Latini su obrazovali malus, koja je imala isto značenje, iako se češće upotrebljavala u značenju „zao“. Plaut kaže: Haud malum huic pondus pugno — „Ova pesnica nema malu težinu.“ Nalazi se i malum upotrebljeno kao prilog u značenju „malo“, kao slavonsko malo.
Zar Latini ne duguju i svom slavonskom jeziku pridev kojim izražavaju veličinu? Slavonska reč mnogui, koja izražava veličinu količine, zar nije mogla označavati veličinu i u opštijem smislu? Tada bi mnog dalo mnag, magn, a sa latinskim nastavkom magnus. Usudilo se i uporno branilo mnogo manje verovatnih etimologija.
Prvi glagol koji je čovek morao zamisliti, u kojem god jeziku, jeste onaj koji izražava slaganje subjekta sa predikatom, odnosno stvari sa njenim svojstvom — glagol biti. Pošto je on u svim jezicima najstariji, on je ujedno i najnepravilniji od svih, jer je nastao mnogo pre nego što su ustanovljeni različiti nastavci koji su kasnije davani glagolima u odnosu na različite osobe koje učestvuju u radnjama koje oni izražavaju ili na različita vremena u kojima se radnja dogodila.
Bilo bi čudno da su se dva naroda koja nisu imala nikakve međusobne veze slučajno složila da istoj stvari daju isto ime; ali izgleda nemoguće da su se dva naroda slučajno složila u načinu na koji izražavaju više različitih promena kojima se označava sadašnje stanje postojanja u odnosu na različita lica.
Ako prihvatimo nemogućnost takvog slučajnog poklapanja, moraćemo prihvatiti da su slovenski i latinski jezik, pošto na isti način izražavaju većinu lica prezenta glagola biti, morali imati zajedničko poreklo.
Slavonski — latinski:
Ti si — es
On je — est
Vi ste — estis
Oni su — sunt.Ali pretpostavimo još jednom da je ova sličnost posledica slučaja. Radnja jedenja, budući da je najneophodnija za naše očuvanje, morala je biti jedna od prvih za koju je pronađen glagol. Njegova nepravilnost u slavonskom i latinskom dovoljno pokazuje drevnost njegovog porekla, a sličnost koja u tom pogledu postoji u dva jezika utoliko je upadljivija što su nepravilne glagolske promene brojnije. Ta sličnost, koja seže čak do same nepravilnosti, neosporno dokazuje da ta dva jezika prvobitno nisu bila različita.
Pogledajmo, dakle, različite oblike glagola jesti u prezentu indikativa, i u slavonskom i u latinskom:
Ja jedem — slavonski iam ili em, latinski edo;
ti jedeš — iafi, echi ili efi, es;
on jede — iaft ili eft, est;
mi jedemo — iami ili edim, edimus;
vi jedete — iaste ili edite, editis;
oni jedu — iadat ili ediat, edunt.Potražimo sada da li su neke od najobičnijih radnji, koje su različiti narodi morali da izraze glagolom čim su izmislili glagole, u oba jezika izražene na isti način.
Jedna od prvih radnji jeste hodati: u slavonskom griadi-ti, u latinskom gradi-re; ili ići: u slavonskom i-ti, u latinskom i-re, gde se razlikuju samo nastavci. Posle hodanja čovek mora da se odmori ili sedne: u slavonskom sid-iti, u latinskom sed-ere. Može se i ne sedeti, već stati i ostati uspravan: u slavonskom sta-ti, u latinskom sta-re.
U najjednostavnijem životu postoji hiljadu prilika u kojima je neophodno izraziti radnju videti; u slavonskom videti, u latinskom vid-ere.
Čim među ljudima postoji početak društva i uzajamnog pomaganja, često se javlja potreba da se nešto zatraži i da se kaže daj: u slavonskom dai, u latinskom da. Infinitiv slavonski da-ti, latinski da-re, dati.
Jedno od prvih osećanja kojih čovek postaje svestan jeste njegova volja. U slavonskom vol-iou, „ja hoću“, u latinskom vol-o; volia, volenie, voluntas, volja.
Kada se neki narod poveća ili se nađe na zemljištu koje je teško kopati, više ne može da kopa pećine kao Trogloditi. Jedna od njegovih prvih potreba je, dakle, da izgradi staništa; treba graditi, makar kako: u slavonskom stro-iti, u latinskom stru-ere.
Ove divljačke građevine, kao i narodi koji ih grade, uglavnom se prave sečenjem nekoliko grana. U slavonskom sec-ou, u latinskom sec-o, „sečem“.
Zatim se to kolje okružuje drugim, savitljivijim granama ili kožama. U slavonskom ventchati, u latinskom vincire, „okružiti“. Izgovarajući c onako kako su ga Latini verovatno izgovarali, i kako ga Italijani danas izgovaraju kao tch, latinsko vin-tchire razlikuje se od slavonskog ven-tchati samo po nastavku svojstvenom svakom od dva jezika.
Da bi se grane upotrebile u tu svrhu, treba ih uvijati: u slavonskom vi-ou, u latinskom vi-eo, „uvijam“. Treba ih savijati: u slavonskom kloniti, koje se izgovara klaniti. Latini su takođe imali ovaj glagol, od kojeg su ostali oblici inclinare, declinare.
Nomadski narodi glavni deo svoje prehrane dobijaju od stada. Oni su pastiri, past-oukhi ili past-yry, pastores. Tako su nazvani zato što napasaju svoja stada; u slavonskom pas-ti, pasti, a u latinskom pas-cere. Sloveni su ovcu nazivali ov-ets, a Latini ov-is.
Ovo istraživanje, kojem sam, kako sam verovao, mogao posvetiti nekoliko trenutaka dokolice, na prvi pogled izgleda čisto gramatičko, ali ono u stvarnosti sadrži jedan filozofski predmet.
Vratimo se onoliko daleko koliko nas najstariji spomenici mogu voditi: vreme u kojem, čini se, nastaju narodi Italije moramo smestiti u još mnogo udaljeniju prošlost. Najstarija predanja, koja su prikupili sami veoma drevni pisci, svedoče da su se ti narodi nazivali Aborigini, što znači da su toliko dugo bili nastanjeni u Italiji da su verovali kako nemaju poreklo i da su tu živeli oduvek.
Ipak, ti ljudi, toliko drevni da su svoje poreklo na neki način smatrali večnim u zemlji u kojoj su bili nastanjeni, poticali su od drugog naroda koji je bio još mnogo stariji: naroda koji je, pošto je nužno vodio divljački život, stupio u zajednicu, stvorio jezik koji mu je potreba učinila neophodnim i postao toliko brojan da je, deljenjem na sve manje i manje zajednice i posle dugog niza vekova, iz krajeva koji su verovatno bili veoma udaljeni od njihove prvobitne postojbine stigao sve do središta Italije.
Isto ovo istraživanje, ma koliko na prvi pogled izgledalo beznačajno, vodi nas do poznavanja načina na koji su se jezici obrazovali. Vidimo imena data čulnim predmetima koji su najpotrebniji i na koje čula najsnažnije reaguju. Tih imena je veoma malo, jer ljudi koji nisu navikli da govore govore samo kada ne mogu bez toga; mnogo više izražavaju znakovima nego rečima i reči upotrebljavaju samo onda kada znakovi nisu dovoljni.
Prošlo je veoma mnogo vremena nakon što su predmetima dati nazivi pre nego što su počeli da se rečima izražavaju njihova svojstva, jer svojstva nemaju materijalno postojanje nezavisno od supstance za koju su vezana. Mi ih odvajamo samo mišlju, a ljudima koji su malo razmišljali bilo je teško i dugo da dođu do takvih apstrakcija.
Ovo što sam upravo utvrdio nije pretpostavka; to je tok prirode. Nalazim se u stranoj zemlji i ne znam nijednu reč njenog jezika. Pažljivo slušam imena koja se daju najneophodnijim stvarima i trudim se da ih zapamtim. Na kraju naučim nazive za hleb, postelju, odeću. Ako želim hleb, izgovorim samo reč koja označava hleb; ako želim da kažem da je dobar, pokretom izražavam zadovoljstvo koje osećam dok ga jedem; ako želim da se požalim da je loš, moja grimasa izražava gađenje. Ako želim da pripremim svoju postelju, izgovorim sluzi reč koja označava postelju i napravim mu znak kojim mu naređujem da je pripremi.
Često mi je čak i znak dovoljan: ako želim da se neki predmet premesti na drugo mesto, pokažem mu predmet i pokretom označim mesto na koje treba da ga postavi.
Tek nakon što sam naučio nazive stvari čija se upotreba najčešće ponavlja, počinjem da tražim kako se rečima izražavaju neka njihova svojstva. Sličan sam divljaku koji tek počinje da stupa u društvo. Razlika je u tome što sam ja sam divljak i imam posla sa civilizovanim ljudima, koji već imaju jezik i uče me njemu onoliko koliko mi je potreban.
Ali divljak je imao posla sa drugim divljacima koji nisu znali ništa više od njega. Nedovoljnost znaka da označi nešto što nije prisutno naterala ih je da se dogovore o jednoj reči kojom će označavati tu stvar. Ali koliko je puta dogovorena reč morala biti zaboravljena, nestati iz premalo uvežbanog pamćenja i učiniti neophodnim pronalaženje novog glasovnog znaka, koji sam po sebi nije bio ništa trajniji od prvog!
Tek nakon što su imenovane najobičnije stvari i njihova najočiglednija svojstva, osetila se potreba za zamenicama. Odnosna zamenica morala je biti obrazovana tek nakon što su pronađeni glagoli, a oni su dugo morali ostati veoma nesavršeni i neodređeni u načinu označavanja lica i vremena. Možda su u početku imali samo infinitiv.
Kada je jezik uspeo da zadovolji potrebe ljudi, koji su još imali veoma mali broj potreba, i da izrazi neke pojave sposobne da privuku pažnju ljudi koji su bili veoma malo pažljivi, on je dugo ostao na toj tački. Bilo je neophodno da oni koji su ga govorili započnu novi način života da bi imali potrebu da ga prošire, a ova druga epoha morala je biti veoma udaljena od prve.
Sve dok su samo gradili loše kolibe, ubijali životinje, jeli ih, menjali mesto boravka i odmarali se, nije bilo potrebe da jeziku dodaju nove reči, a bili su suviše malo napredni da bi čak i posumnjali da je on nesavršen.
Moramo pretpostaviti da su se preci Slovena, pre nego što su se raširili izvan krajeva u kojima su nastali, već dovoljno umnožili da obrazuju početno društvo i da jedni drugima pružaju izvesne usluge, srazmerne jednostavnosti njihovog života. Upravo su u tim krajevima počeli da obrazuju jezik, jer su do tog vremena bili suviše malobrojni da bi imali potrebu da se šire daleko.
Od trenutka kada su počeli da se dele, proteklo je veoma dugo vreme dok je jedan njihov deo stigao u Italiju. Pa ipak, u trenutku kada su se tamo nastanili, njihov jezik bio je toliko ograničen da još nisu dali posebno ime nijednoj životinji, niti bilo kojem proizvodu zemlje. Svaka životinja, kakva god bila, nazivala se zver; ta reč je pod blažom klimom omekšala i kod Latina se promenila u fera.
S razlogom tvrdim da se reč zver, od koje izvodim fera, odnosila na sve životinje uopšte; Sloveni-Rusi je i danas upotrebljavaju za sve što se kreće. Upravo je to, kako se veoma dobro primećuje u delu Antidote, navelo jednog savremenog putnika da pomisli da su Rusi u Sibiru životinjom smatrali živu u barometru.
Da su u vreme o kojem govorimo znanja Slovena bila šire, da je njihov jezik već tada bio više razvijen, u latinskom jeziku ostali bi tragovi toga i reči iz detinjstva slavonskog jezika ne bi bile jedine koje su preostale. Zaista, kakvom bi slučajnošću Latini tako pobožno sačuvali upravo ove reči, od kojih su većina grube i malo zvučne, a zaboravili sve ostale?
Zato sam uveren da je stanje u kojem se tada nalazio njihov jezik sigurno svedočanstvo o malom napretku koji su do tada ostvarili duh i veština tog naroda. Verujem da nisu poznavali metale, pošto su Sloveni i Latini njihove nazive dobili tek posle svog razdvajanja i pošto nijedan od tih naziva u oba jezika nema ni najmanju sličnost.
Ova istraživanja mogla bi se proširiti i na slavonskom jeziku pronaći sličnosti sa grčkim, a još i sa nemačkim jezikom, koji je možda star koliko i grčki, iako je grčki već bio usavršen u Homerovo vreme, dok drugi još nije.
Tim otkrićem bismo u dubokoj starini mogli ugledati vreme u kojem gotovo svi narodi Evrope, koje danas smatramo toliko različitima jedne od drugih, nisu činili ništa drugo do jedan isti narod; ali još uvek narod u nastajanju, koji nije imao gotovo nikakve druge ideje osim onih koje nameću prve potrebe.
Prepoznali bismo da varvari, predmet našeg nepravednog prezira, u odnosu prema civilizovanim narodima nisu ništa drugo do deca iste porodice, kojima okolnosti u kojima su se našli i klime u kojima su živeli nisu dozvolile da steknu jednako dobro obrazovanje. To bi bio još jedan razlog da ne mrzimo i ne preziremo svoju braću.
Čak verujem da bismo, kada bismo dovoljno dobro poznavali jezike Azije i Evrope, mogli među njima otkriti odnose koji bi nas podsetili na naše prvo poreklo i omogućili nam da otkrijemo našu postojbinu.
Na primer, nalazim da se majka na persijskom naziva mader. To je ista reč kao rimsko mater, teutonsko mader i slavonsko mat. Persijanci brata nazivaju brader, Sloveni brat, a Teutoni brader. Kćer nazivaju dochter, kao i Teutoni; Sloveni je nazivaju dotch. Na slavonskom se kaže syn, sin, a u različitim teutonskim dijalektima soun ili son.
King na kineskom znači knjiga. Čini mi se da u toj reči vidimo ista korenska slova kao u slovenskoj reči kniga, koja ima isto značenje.
Post kod Slovena znači post, a u jednoj belešci izdavača dela Ezour-Veidam nalazim da reč poffa ima isto značenje kod Indijaca.
Ali da bi se ova poređenja između različitih jezika obavila i iz njih izvukli poučni rezultati, trebalo bi te jezike poznavati. Kada bi se čovek zadovoljio samo konsultovanjem gramatika i rečnika, upao bi u najsmešnije zablude, kakve sam našao u jednoj knjizi čiji je autor želeo da izvodi etimologije iz slavonskog jezika koji nije poznavao.
