Jednom davno iza sedam mora i sedam gora… nije samo izmišljena formula iz srpskih narodnih predanja i bajki, već prikaz dubljeg pamćenja predela iz davnine.
Kad narodna priča svog junaka šalje „preko sedam mora i sedam gora“, ona istovremeno priziva stvarne prepreke koje su oblikovale život na našem prostoru i simbolički put kroz prostor i vreme. U tom dvostrukom čitanju, „mora“ nisu samo slane površine koje danas zovima morima, već i velike unutrašnje vode – jezera i močvare – čiji su tragovi duboko utisnuti u topografiju i u predanje.
U našim istraživanjima često smo nalazili na potvrde o većim vodenim površinama, tragove školjki, peska, naslage lesa itd koji se nalaze na većim nadmorskim visinama od 140 m koju smo prepoznali kao visinu Panonskog mora/jezera u vreme Argonauta i Trojanskog rata. Prvo smo mislili da ti podaci govore o nekim drugim nivoima mora u nekom drugom vremenskom trenutku ali malo pomalo pokazalo se da je reč o mnogobrojnim jezerima, kaskadnim jezerima kojih je očigledno bilo na celom našem prostoru na tokovima velikih reka. Za neka od njih postoje predanja i arheološki dokazi, kao što je na primer Svrljiško jezero za koga predanje kaže da je po njemu plovio Konstantin veliki a pronađene su velike udice i drugi pokazatelji da je sve do X veka postojalo.
Takvi primeri ne stoje sami za sebe: čitav niz lokalnih kazivanja o „starim vodama“, „jezrima“ i „rušenim branama“ ukršta se sa mestima gde geologija i mikroreljef zaista pokazuju da je voda mogla dugo da se zadržava. Kada se tome dodaju toponimi (peskovi, lađe, brodovi, jezera, luke…) dobijamo dovoljno podataka koji više ne mogu biti slučajnost.
Motiv „sedam mora i sedam gora“ u tom svetlu postaje kolektivna sećanje. Prvo, on je doslovan: u zemlji brojnih voda junak mora da pređe niz pravih, opipljivih prepreka. Drugo, on je simbolički: svaka „voda“ označava i jedan prag u vremenu — promenu klime, povlačenje ili narastanje nivoa, otkrivanje ili potapanje prolaza, pomeranje naselja i puteva. Zato su takve formule dugovečne: ne beleže samo priču, već i dinamiku predela u kome se priča prenosi.
U našem istraživanju metod je jednostavan i proverljiv. Na jednoj strani su terenski nalazi: školjke, pesak, naslage lesa na izolovanim terasama koji nije mogao biti donet vetrom. Na drugoj strani su predanja: kazivanja o „starim vodama“, o mestima gde „je bilo jezero“, o ribama koje „su se hvatale na brdu“. Treći sloj čine izvori, pronalaci velikih udica, ostataka orgromnih riba, sidra, brodova i lađa…
Da li su upravo te unutrašnje vode postale „mora“ narodnih priča? Sa stanovišta kulturne istorije – i načina na koji predeo postaje priča – odgovor je smislen: velika jezera i rasplinuti rečni baseni mogli su da daju jezik i sliku za putanja velikih junaka. Kada priča kaže „sedam mora“, ona govori i o mreži voda koje su jednom presecale ove krajeve; kada kaže „sedam gora“, ona upisuje uspone, prevoje i krečnjačke platoe koji su vekovima otežavali kretanje ljudi i stoke. Zato u naordu često živi ono što je u geografiji davno nestalo.
Na kraju, ovo čitanje nije zatvoren krug, nego otvoren terenski poziv. Ako u svom mestu znate za stara predanja, za lokalitete sa školjkama na brdu, za naslage peska na neobičnom platou, za toponim koji pamti jezero, lađu ili brod, ako ste našli sidro ili alke – javite se. Pošaljite fotografije, i pozovite nas da dođemo. Svaki trag dobija smisao kada se upari sa drugim tragovima. Kao što junak u priči prelazi preko sedam voda i sedam brda da bi stigao do svog cilja, tako i mi koračamo — od jednog predanja do drugog, od jednog terena do drugog — da bismo sastavili priču nekadašnjih „unutrašnjih mora“ čiji odjek i danas čujemo.