Једном давно иза седам мора и седам гора… није само измишљена формула из српских народних предања и бајки, већ приказ дубљег памћења предела из давнине.
Кад народна прича свог јунака шаље „преко седам мора и седам гора“, она истовремено призива стварне препреке које су обликовале живот на нашем простору и симболички пут кроз простор и време. У том двоструком читању, „мора“ нису само слане површине које данас зовима морима, већ и велике унутрашње воде – језера и мочваре – чији су трагови дубоко утиснути у топографију и у предање.
У нашим истраживањима често смо налазили на потврде о већим воденим површинама, трагове шкољки, песка, наслаге леса итд који се налазе на већим надморским висинама од 140 м коју смо препознали као висину Панонског мора/језера у време Аргонаута и Тројанског рата. Прво смо мислили да ти подаци говоре о неким другим нивоима мора у неком другом временском тренутку али мало помало показало се да је реч о многобројним језерима, каскадним језерима којих је очигледно било на целом нашем простору на токовима великих река. За нека од њих постоје предања и археолошки докази, као што је на пример Сврљишко језеро за кога предање каже да је по њему пловио Константин велики а пронађене су велике удице и други показатељи да је све до X века постојало.
Такви примери не стоје сами за себе: читав низ локалних казивања о „старим водама“, „језрима“ и „рушеним бранaма“ укршта се са местима где геологија и микрорељеф заиста показују да је вода могла дуго да се задржава. Када се томе додају топоними (пескови, лађе, бродови, језера, луке…) добијамо довољно података који више не могу бити случајност.
Мотив „седам мора и седам гора“ у том светлу постаје колективна сећање. Прво, он је дослован: у земљи бројних вода јунак мора да пређе низ правих, опипљивих препрека. Друго, он је симболички: свака „вода“ означава и један праг у времену — промену климе, повлачење или нарастање нивоа, откривање или потапање пролаза, померање насеља и путева. Зато су такве формуле дуговечне: не бележе само причу, већ и динамику предела у коме се прича преноси.
У нашем истраживању метод је једноставан и проверљив. На једној страни су теренски налази: шкољке, песак, наслаге леса на изолованим терасама који није могао бити донет ветром. На другој страни су предања: казивања о „старим водама“, о местима где „је било језеро“, о рибама које „су се хватале на брду“. Трећи слој чине извори, проналаци великих удица, остатака оргромних риба, сидра, бродова и лађа…
Да ли су управо те унутрашње воде постале „мора“ народних прича? Са становишта културне историје – и начина на који предео постаје прича – одговор је смислен: велика језера и расплинути речни басени могли су да дају језик и слику за путања великих јунака. Када прича каже „седам мора“, она говори и о мрежи вода које су једном пресецале ове крајеве; када каже „седам гора“, она уписује успоне, превоје и кречњачке платое који су вековима отежавали кретање људи и стоке. Зато у наорду често живи оно што је у географији давно нестало.
На крају, ово читање није затворен круг, него отворен теренски позив. Ако у свом месту знате за стара предања, за локалитете са шкољкама на брду, за наслаге песка на необичном платоу, за топоним који памти језеро, лађу или брод, ако сте нашли сидро или алке – јавите се. Пошаљите фотографије, и позовите нас да дођемо. Сваки траг добија смисао када се упари са другим траговима. Као што јунак у причи прелази преко седам вода и седам брда да би стигао до свог циља, тако и ми корачамо — од једног предања до другог, од једног терена до другог — да бисмо саставили причу некадашњих „унутрашњих мора“ чији одјек и данас чујемо.